Костић: Мој случај мора да означи почетак дијалога

У том дијалогу, како наводи Владимир Костић, нико не сме да помисли ни да је већи Србин, ни да је већи патриота од њега, преноси Танјуг.

"То не дозвољавам. Никоме. Сем мртвима који су дали живот на Косову", каже Костић, који сматра да са 62 године има право на сопствено мишљење по цену и да је погрешно.

"Ово што се мени десило показује у којој мери је у овој држави покидано комуницирање научних, уметничких, интелектуалних, политичких, привредних и свих других елита. Мој случај мора да означи почетак дијалога", сматра Костић, и подсећа да је у својој изјави у суштини цитирао Добрицу Ћосића који је раније говорио о "достојанственом напуштању Косова", али, како каже, "није адекватно да се сада позивам на мртвог човека"

Објашњава да се у тој одредници ради, према његовом уверењу, о напуштању политичке контроле Косова као целине.

"Карикатурално је неко поручио да док последњи Србин живи на Косову - Косово је наше. А мој цео напор јесте да не остане тај последњи Мохиканац, него да Срба на Косову има знатно више од тог једног. А ако остане тај последњи - онда ће он остати као демографски реликт кога ће приказивати у народној ношњи као некога ко је некада на тим просторима живео. Ко зна, можда ће више Срба у будућности опет живети на Косову са неопходном виталношћу да отвори и нови пут и нови живот", навео је Костић.

Додаје и да то што је изрекао - сви већ знају, а уверен је да би било мало неслагања ако би прочитали интегралну верзију онога што је рекао.
Каже да јесте очекивао реакције, јер, како објасњава, код нас постоји "тај ритуални патриотизам", али тврди да није очекивао такву "подлост и директан напад на његов патриотизам и морал".

Подсећа и да је, припремајући се за интервју Недељнику, рекао да неће да полемише с патриотама који су заправо "манекени косовске политике", али примећује да је својим изјавама направио политички полигон на којем се у Србији поново мери патриотизам, а људи деле само по том критеријуму?
То је, додаје, урадио нехотице, јер каже да ни данас не зна који је то инструмент којим се мери нечији патриотизам.

Упитан ко све данас брани Косово, каже да не може да их идентификује, јер у борби за Косово сматра да морамо да дефинишемо са ким се боримо и са чим се боримо.

"Ја се залажем за обезбеђивање свих имовинских, правних, културних, религијских права Срба на Косову. И за нашу баштину. За нашу културну историју борио бих се и рукама и ноктима. Један академик који се бавио Косовом рекао ми је да се то може решити само међународним споразумима. Будемо ли ишли на билатералне споразуме с Приштином - све ће нам отићи", каже Костић и додаје: "Данас ме неки преслишавају, а ја сам све српске манастире обишао пешке. Знам шта и Србија и СПЦ имају на Косову".

Пизнаје да су околности у којима се Србија налази ужасно тешке, али поручује да оне захтевају компромисе, попуштања, одлуке које апсолутно нису популарне у атмосфери у којој се неко заправо ритуално игра патриотизма.

"Не мислим да је посао Вучића и Николића једноставан. Не удварам им се сада, напротив, али ако бих рекао другачије, било би некоректно", примећује Костић.

Додаје да није тачно да се "десио неки тамни договор по коме сам наводно ја изговорио нешто што је требало неко други да уради".

Остаје при томе да је идеја о томе да председник САНУ нема право на приватно мишљење практично логика комитета и логика партије и додаје да уколико би му то неко поставио као услов, тог момента би поднео оставку.

Објашњава да његова идеја о дијалогу који би требало да започне након "прашине" моја се дигла због његових оцена, подразумева дијалог мислећих људи у различитим областима у Србији, којих, каже, има много, од касирке у продавници до људи у Академији.

"Није Србија толико глупа као што се мисли. И није Србија толико наивна. Србија је можда уморна, можда чак и помало уплашена. Наша будућност је у генерацијама које морају да се ослободе идеолошких наслага, које имам и ја", каже Костић и упозорава да

"Косово јесте наша велика и трагична рана", али да се у Србији одиграва "Косово 2" где десетине хиљада младих последњих 30 година у тихом егзодусу одлази из Србије.

Због тога и пита: "Знамо ли колика је та рана? Србија нам нестаје пред очима. Како је могуће да у свести читавих генерација Србија више није место у коме има будућности, да то није држава у којој је нормално живети, него се мора ићи даље".

Управо зато каже да покушава да проговори на који начин да вратимо виталност на ове просторе, на који начин да ти млади схвате да овде има живота и да је ово прекрасна земља, и да ми као народ нисмо ни бољи ни гори од других.

Подсећа у интервјуу да је имао прилику да оде из Србије, али каже да није имао дилему, већ је остао и не каје се због такве одлуке.

Међутим, последњих дана, каже, каје се зато што је дошао на чело САНУ.