Стојиљковић: Опозиција у предкоматозном стању

Уочи промоције књиге "Сва лица опозиције", која ће симболично бити представљена јавности 5. октобра, Зоран Стојиљковић за Танјуг сублимира 25 последњих година развоја, успона и падова опозиционих странака и коалиција, те истиче да су у Србији за четврт века од обнове вишепартизма сви били на позицији и у опозицији – на власти и ван ње.

"Ако би политичку сцену поредили са позориштем, сви су прешли пут од бардова ансамбла и великих солиста до епизодиста – улазили су и излазили из опозиције", приметио је Стојиљковић.

Оцењујући да је опозиција данас у можда најтежој ситуацији од постојања вишепартизма, упоредивом само са директним притиском на њу и демократске кругове у цивилном друштву 1998. и 1999. године, Стојиљковић наводи да је актуелна опозиција власти фрустрирана великом тежином гласова коју има владајућа странка.

"У политици у једном тренутку, као у животу и у љубави, више имате посла са имиџом, него са реалном ситуацијом. Опозиција већ има трагикомично губитничку представу о имиџу, коју је сама о себи формирала након избора 2012. године, када на изборима и није лоше прошла", сматра професор Факултета политичких наука.

Истичући да опозиција мора да постане уверљива програмски, Стојиљковић наводи да она мора нешто да уради на социјално-економској равни за "обичне грађане" и да покаже да има идеје, а не само да критикује.

Опозиција би, истакао је, морала да у релативно кратком року понуди нова лица, јер "када сте учествовали у нечему што је углавном негативно и нисте показали способност неке иновације ни две, три године након тога, онда је време да дођу нова лица".

Бољке опозиције је, истиче, тешко сумирати и наћи им заједничку тачку, јер су у нашšем политичком жžивоту сви били на тој страни у једном тренутку.

Међутим, додаје, у Србији постоји низак ниво склоности дијалогу, странке и политички лидери се бахате када су на власти, а спремни су да се унижавају када су у опозицији, док је "љубав према позицији, власти или њеном комадићу" далеко већа од нивоа нормалне политичке толеранције и политичке пристојности.

"Када у програмима не можете да препознате разлике на социјално-економској равни, када немате обавезу да поднесете рачун после избора, па можете једно да причате у кампањи, а сасвим друго да радите у пракси, онда то доведе до неког циничног односа и са једне и са друге стране. Ми смо у систему узајамног варања", објашšњава професор.

"Отпор грађана да буду партијски обележени"

На питање да ли су данас организације цивилног друштва и невладин сектор конструктивнији и проактивнији коректив власти, него опозиционе партије, Стојиљковић наводи да у Србији постоји висока мера незадовољства политичким странкама и њиховим деловањем.

Упркос томе, кажžе, парадокс је, али је чињеница да је мање људи који имају поверења у партије, него што их је у партијском чланству.

"Шта онда раде у партијама, ако немају поверења у њих? Имају поверења у њихову моћ да нешто организују или реше", навео је Стојиљковић, истичући и да постоји одређени вид отпора грађана да буду партијски обележени.

Ако се искључи владајућа странка, једино СПС можžе да рачуна на више од десет одсто подршке, која може падати ако се настави "систем присуства у јавности кроз потенцијалне афере".

Левица је, како каже, расцепкана, готово на ивици парламетарног статуса, уз потенцијално јаку десну, евроскептичну позицију са најмање 20-ак одсто гласача.

"Десница не јача претерано" 

Стојиљковић оцењује да десница данас не јача претерано, у контексу јачања деснице у Европи, па за Србију може да се каже да има бескрајно фрагментирану и ослабљену десницу.

На евентуалне ванредне парламентарне изборе, Стојиљковић сматра да би можда, по први пут, изашло мање од 50 одсто грађана, а да они не би донели "бог зна какве промене".

Како оцењује, постоји могућност да би се круг парламетрних странака даље смањио, па би "у великој невољи или преиспитивању" биле групације око ДС-а и СДС-а, које би, да би биле потпуно сигурне да ће прећи цензус, вероватно окупиле друге странке или удружења сличних оријентација.

"Било би интересантно видети да ли би дошло до било какве тактичке координације на десници, која би им омогућила да уђу у парламент", истакао је.

Као можда најзначајнију поруку књиге, Стојиљковић наводи да се мора схватити да смо ми политичка периферија и да се многе кључне одлуке, које и на нас утичу, не доносе у Београду.