Имају ли политички покрети шансе за успех у Србији?

За успешан политички почетак у Србији није довољно да имате добру идеју и бизнис анђела да је подржи. Потребно вам је и десет хиљада потписа за регистрацију.

Може и десет пута мање, то је урадио до сада најуспешнији политички стартап НОПО који је 2012. освојио један мандат, али као мањинска, влашка странка.

Никола Тулимировић из странке Ниједан од понуђених одговора каже да су се они снашли и да су били домишљати.

"Ако данас желите да скупите сто људи и да оснујете странку, то је готово немогуће", каже Тулимировић.

"Ми то можемо", на шпанском "Подемос", најуспешнија је нова партија у Европи. Оснивачки капитал су им незадовољни Шпанци. После масовних протеста лансирали су левичарску странку младог универзитетског професора на друго место по снази.

"То показује нешто дубље од онога што је пука врста политичког активизма, показује однос грађана према странкама, неповерења грађана у политичке странке. Неповерења грађана да су политичке странке оне какве су направљене пре неколико десетина година способне да решавају економску кризу", навео је Тулимировић.

Исто се дешава и у региону. Миро Церар основао је групу грађана пред изборе и постао премијер Словеније. Хрватски студент Иван Синчић борбом против тзв банкарске олигархије зарадио је више од 16 одсто на председничким изборима.

Такође хрватски - ОРАХ, израстао на еколошким и феминистичким идејама, Мирела Холи довела је до треће партије по снази, говорећи да се политичари људима гаде.

И у Србији, по анкетама, странкама верује тек 13 одсто грађана. С друге стране, на власти је партија са 50 одсто гласова бирача. Излазност на изборе је још и задовољавајућа, али спремност на политички активизам није.

Када се тим парадоксима дода строги закон, политичка култура обожавања лидера и актуелни однос снага на политичкој сцени, пред новим пројектима су готово непремостиве препреке.

Зоран Стојиљковић са Факултета политичких наука рекао је да се велика промена догодила 2012. и 2014.

"Имате доминанту странку и лидера, фрагментирану опозицију и то није најбоље време за нове политичке партије и увек се поставља питање, није ли то продужена рука владајућих и није ли то бескрајно фрагментирање и гомилање политичких формација. Када се једном маниру и политици виде леђа онда је то могуће", каже Стојиљковић.

Бојан Клачар из Цесида рекао је да мисли да краткорочно и средњорочно појава младог лидера са левичарским идејама није могућа.

"Незадовољство животним стандардом није још толико да би могло да узрокује масовна окупљања синдикати су разбијени на хиљаде, нису у стању да артикулишу све те интересе", каже Клачар.

Тако да уз све техничке проблеме највећу муку неком новом политичком покрету представља идеолошко позиционирање. Или баш ту лежи тајна успеха сваког стартапа.