Немачка и Србија - нови почетак

Економија и симболика иду у овом случају руку под руку. Симбиоза измешаних политичких порука видљива је у називу берлинског скупа, који званично гласи: "Нови почетак - Брисел: Србија на путу према ЕУ", док би се незванично могао превести као "нови почетак - Берлин".

За случај да је та симболика преслаба, или да делује инфлаторно, домаћини и гости смислили су потез који српској дипломатији даје виши ранг од оног који је до сада имала. Пре него што се означи траса новог економског почетка, Вучић и Штајнмајер посетиће зграду у којој се пре избијања Другог светског рата налазила Амбасада Краљевине Југославије и где је радио њен последњи берлински амбасадор - Иво Андрић.

У "Андрићевој соби" уписаће се у књигу Немачког друштва за спољну политику (ДГАП), које од свог оснивања пре 60 година као нека врста "интелектуалне фабрике" саветима и мишљењима стоји на услузи немачким владама.

Нови почетак у Андрићевој соби

До 1999. седиште Немачког друштва за спољну политику било је у Бону, а у последњих 15 година оно је у згради бивше берлинске Амбасаде Краљевине Југославије.

Симболички повратак на прве ратне године 1939-41. не може бити јаснији. Најпре, то за Југославију и Србију још нису биле ратне године, већ време које историчари описују као зону високе дипломатије на релацији Берлин-Београд, у коме су први инсистирали на савезништву, а други грозничаво покушавали да одложе, уз нешто среће и памети, можда потпуно избегну улазак у рат.

Гледано на тај начин, Вучић и министри његове владе посећују сутра не само собу где је Андрић радио, већ собу у којој је Андрић пре свега очајавао пред немогућим.

Ауторство над зградом која стоји на углу Rauchstrasse-Drakestrasse у берлинској општини Тиргартен, припада архитекти Вернеру Марху, иначе градитељу Олимпијског стадиона из 1936. године.

Марх је од почетка стајао у уговорном односу са Министарством спољних послова Краљевине Југославије, што значи да је објекат од првог тренутка имао јасну намену и није се тек низом случајности нашао у београдским рукама.

Било је то време када се у Берлину на све стране градило, не само за Олимпијаду. Алберт Шпер је кренуо у остваривање мегаломанског пројекта "Германија", и за то му је био потребан простор, веома много простора.

У то име су из центра града исељене све амбасаде, а њих дванаест, укључујући и југословенску, нашле су уточиште, ако се тада уопште могло говорити о уточишту, у мирном и зеленом кварту Тиргартен.

Да је Марх добро обавио свој посао, види се не само по сјају којим та зграда зрачи после реновирања пре деценију и по, већ и по чињеници да се налази под заштитом Завода за културне споменике.

Домаћини и гости сутра времепловом, накратко путују у године када су ствари између Београда и Берлина потекле лошим путем - одатле би се у данашњицу вратили новом, коригованом трасом.

Ко се боји јаког Берлина?

Нови почетак, свакако, али та флоскула се не односи само на госте већ и на домаћине.

ДГАП, који је иначе и коорганизатор сутрашње дискусије Вучић-Штајнмајер у Берлину, издавач је двомесечног часописа ИП (Интернационална политика), у чијим текстовима је могуће најјасније видети ту блиску интелектуалну и саветодавну везу између друштва и државних власти.

У последњем броју за јул/август још нису пресушиле анализе говора који је немачки председник Гаук одржао на Минхенској безбедносној конференцији прошлог јануара. И више од тога - консеквенце, смисао, темељ "новог немачког почетка" који је постављен у том говору, тек сада добијају аналитички замах.

Разумљиво, јер Гаук је зимус само поставио теологију новог немачког почетка, док сада долазе на ред политиколози, правници и економисти.

Норберт Ретген (ЦДУ), председник Спољнополитичког одбора у немачком парламенту формулише у свом тексту за ИП часопис платформу за повратак Берлина у високу сферу активне дипломатије.

"Траума националсоцијализма и даље притиска колективну немачку психу и умањује жељу политичких елита да преузму већу одговорност на међународној сцени. И даље се понашамо као да су неки термини за нас Немце контаминирани. Кад изговоримо "национални интерес" или "стратегија", одмах се бојимо да ће други то схватити као рат и експанзионистичку политику. Али, ствари су се промениле - наши партнери одавно су престали да нас се боје", пише Ретген у тексту под насловом "Конфликт у Украјини показује: Неактивност није опција за Немачку". 

У групу оних који су одавно "престали да се боје Немаца" може се рачунати пољски министар спољних послова Радослав Шикорски, који је још пре три године изјавио како га "Немачка моћ плаши много мање него немачка неактивност".

Шикорски зна о каквом балансу снага говори. Није случајно да се овог тренутка нашао у средишту афере због прислушкиваних изјава како се Пољска превише приближила Сједињеним Државама и удаљила од европских суседа, што, на крају, не може бити добро за њену безбедност.

Деконтаминација ратничких термина

Пре два месеца Штајнмајерово министарство организовало је велики скуп политичара, теоретичара, људи из медија, слободних мислилаца "Преглед 2014". Циљ скупа је био допустити слободу синергичним токовима и на тај начин фиксирати елементе нове немачке спољне политике. Конкретно, радило се о даљој конкретизацији симболичких момената Гауковог говора из Минхена.

На том скупу је учествовао и шеф московског Центра "Карнеги" Дмитриј Витаљевич Трењин. Он је непогрешиво осетио немачки страх од историјски компромитованих термина, оно што ће Ретген после у тексту за јулски број часописа ИП назвати терминолошком "контаминацијом".

"Немачка у своју политику мора убацити модерну геополитичку димензију - она ће чинити интелектуални темељ немачке светске политике у 21. веку", сматра Трењин.

Берлину се дакле допушта да поново мисли у категоријама "геополитичког": То је корак од седам миља и за Берлин и за његове партнере.

Реч "геополитика" први пут је употребљена 1900. године, али тада је још била географска категорија и није имала смисао који је после зарадила између два светска рата деловањем берлинског "Часописа за геополитику" Карла Хаусхофера.

У Хаусхоферовој интерпретацији, геополитика је престала да буде метода научног посматрања и постала "слушкиња" политике. Како је политика тада био Хитлер, онда је од политичког ламента "народа без простора" до активне политике "животног простора" био потребан тек мали мисаони напор.

Немачка се, због властитих емоција, не може тек тако вратити лакој употреби термина геополитике. Да ли је онда алтернатива вратити се на "политичку географију", израз који се користио до краја 19. века и који никада није био тако темељно заражен тоталитарном државотворном идеологијом?

Оно што Трењин заправо каже Немцима је - терминолошка или политичка, прошлост је прошлост. Библијским језиком речено, нека мртви сахране своје мртве.

Оно што је потребно Немачкој на "новом почетку", у чијем светлу се сада показује Гауков говор из јануара је, према Трењину, "модерна геополитика за 21. век".

Када се сутра Штајнмајер и Вучић нађу у "Андрићевој соби" берлинске амбасаде старе краљевине Јужних Словена и упишу у меморијалну књигу ДГАП, биће то још један акт "деконтаминације" историјских греха геополитике.

Србија и Немачка коначно и на нивоу симбола склапају мир.