РТС: Коме одговара јавни сервис

„Добро је што су сви љути на нас, лоше би било да су једни задовољни, а други незадовољни.“

Ову реченицу је пре неколико година изговорио тадашњи генерални директор РТС-а Драган Бујошевић. Незадовољство власти и опозиције често је представљано као аргумент у прилог непристрасности јавног сервиса.

Да ли је задатак новинара да балансирају и воде рачуна о томе колико су политичари задовољни њиховим извештавањем? Ако задовољство власти и опозиције није мерило независности, шта јесте?

Професорка Александра Крстић, ауторка књиге „Рат против новинара“, сматра да о квалитету рада јавног сервиса не би требало да пресуђује задовољство политичара.

„Једино ко треба да доноси суд о раду јавног медијског сервиса као таквог је јавност, односно грађани и грађанке Србије“, истиче Крстић.

Према њеним речима, независност подразумева самостално доношење уређивачких одлука, без обзира на интересе власти, опозиције или било које друге политичке организације.

Питања која нису постављана 

Шта, заправо, значи радити у јавном интересу? Да ли је довољно да јавни сервис објављује тачне информације? 

За разлику од комерцијалних медија, који могу да се руководе и интересима својих власника, јавни сервис има посебну законску обавезу да задовољава информативне, образовне, културне и друге потребе различитих делова друштва. То не значи да остали медији немају професионалне обавезе, већ да јавни сервис има додатну одговорност према свим грађанима.

Александра Крстић сматра да је један од највећих проблема РТС-а претходних година било селективно информисање. Не само начин на који су поједине вести представљане већ и оно о чему се није извештавало, питања која нису постављана и теме које нису отваране.

Као пример наводи извештавање о протестима након пада надстрешнице у Новом Саду. Крстић тврди да се у појединим извештајима манипулисало избором кадрова, бројем учесника и тренутком укључења репортера, чиме је, према њеној оцени, стварана искривљена слика догађаја.

Посебно критикује то што РТС није у довољној мери сам покретао важне истраживачке приче, нити је истраживања других редакција, попут ЦИНС-а, БИРН-а и КРИК-а, користио као повод за сопствено извештавање.

Подсећајући да јавни сервис финансирају грађани, Крстић истиче: „Овде се грађанима полажу рачуни.“

Одговорност јавног сервиса, према њеним речима, није само да саопшти шта се догодило већ и да истражи оно што је важно за живот грађана, чак и када такво извештавање није у интересу политичких или других моћних структура.

Осврћући се на познати слоган РТС-а „Ваше право да знате све“, Крстић поручује да би суштина јавног сервиса морала да буде нешто друго: право грађана да знају истину.

Рат против новинара 

У књизи „Рат против новинара“ Александра Крстић истражује различите облике политичке и економске контроле медија, од отворених претњи и насиља до притисака који се одвијају далеко од очију јавности. Она упозорава да притисци не морају увек да долазе непосредно од политичара. Могу да се преносе кроз саму редакцију, од руководства и главних уредника до новинара и репортера.

Није свака промена теме или избор другог саговорника доказ притиска. То су уобичајене уредничке одлуке. Проблем настаје када се оне доносе, не због професионалних критеријума, већ ради заштите нечијих политичких или приватних интереса.

Крстић објашњава да се у таквим околностима развија аутоцензура. Новинар временом почиње сам да процењује које теме не би требало да отвара, кога није пожељно да позове и која питања могу да га доведу у неприлику. „Боље да не таласам, па ћу онда сачувати посао“, један је од начина размишљања којим професорка илуструје тај механизам.

Тако се отвара и питање одговорности уредника. Да ли је њихов задатак да преносе очекивања руководства или да штите професионалну независност редакције? Крстић сматра да уредник мора да обезбеди простор за професионални дијалог и да заштити новинара када је изложен притисцима.

Али, шта када притисак долази управо од уредника? Професорка подсећа да ни сами новинари нису ослобођени одговорности и да и они морају да процене да ли ће пристати на задатак који је у супротности са професионалним и етичким стандардима.

Ипак, професорка упозорава на раскорак између права која новинари имају на папиру и заштите коју могу да остваре у пракси. „Чак и када се обрате надлежним институцијама, поступци могу бити дуги и неизвесни,“ каже Крстић и наводи да управо због тога многи новинари одустају од пријављивања притисака.

Истовремено, истиче да постоје редакције које су развиле механизме заштите својих новинара и да се из њихових искустава може учити.

Пут до промена

„То што се сада у емисије које воде неки исти људи доводе други саговорници, то не значи да је РТС другачији“, сматра професорка Крстић.

Промена гостију, кеже она, није довољна ако начин доношења уредничких одлука остаје исти. За стварну промену јавног сервиса није пресудно само ко ће се појавити пред камерама, већ ко одлучује које ће теме бити отворене, којим догађајима ће бити посвећена пажња, која питања ће новинари постављати и ко ће сносити одговорност за евентуалне професионалне пропусте.

Крстић сматра да РТС претходних година није искористио прилику да изгради поверење грађана. За то, према њеној оцени, посебну одговорност сносе руководиоци и уредници Информативног програма. Међутим, она упозорава да се у разговору о будућности јавног сервиса не смеју заборавити новинари који су и у неповољним околностима професионално радили свој посао.

Реформа, према њеном мишљењу, не сме да се претвори у обрачун са запосленима, нити да после промене власти јавни сервис једноставно постане инструмент нове политичке већине.

Због тога је питање независности много шире од избора новог директора или главних уредника. Намеће се питање, ако се не промене правила по којима се доносе одлуке, ко гарантује да нека следећа власт неће користити исте механизме политичког утицаја?

Како грађани могу да траже одговорност РТС-а

На питање које би промене предложила да РТС постане независан јавни сервис, који ради у интересу грађана, Александра Крстић одговара да реформа мора да буде темељна.

Из њеног одговора издвајају се три важна правца: преиспитивање досадашњих уредничких одлука и одговорности, промена начина управљања и доношења одлука, као и враћање грађана у средиште рада јавног сервиса.

Говорећи о искуствима Пољске, Грчке, Словеније и Шпаније, Крстић указује на сложеност реформи јавних медија. Промене морају бити пажљиво осмишљене како не би угрозиле права запослених и како би донеле стварну, а не само формалну уређивачку независност.

Професорка Крстић сматра да се о јавном сервису ретко питају грађани који га плаћају. "Шта они мисле о програму и шта могу да ураде када сматрају да јавни сервис није испунио своју обавезу", пита се професорка. 

Закон о јавним медијским сервисима предвиђа да јавни сервис за свој рад одговара јавности. Међу механизмима те одговорности су Програмски савет, разматрање притужби и предлога грађана, јавне расправе о програму и Повереник за заштиту права слушалаца, гледалаца и читалаца. Програмски савет има задатак да разматра квалитет програмског садржаја и примедбе грађана, даје препоруке руководству и организује јавне расправе о програму, подсећа Крстић.  

„Учешће грађана у процени рада јавног сервиса није само добра воља руководства. Оно је предвиђено законом. Питање је колико су ти механизми делотворни и колико грађани заиста знају да имају право да захтевају одговоре", упозорава професорка.  

Крстић подсећа на раније покушаје РТС-а да анкетама и јавним расправама укључи гледаоце, али оцењује да резултати таквих активности нису били довољно видљиви јавности. „Као што је важно вратити новинарство у медије, тако је важно вратити јавност у јавни медијски сервис“, поручује професорка.

Зато се суштина реформе не исцрпљује у питању ко ће руководити РТС-ом, понавља она. Подједнако је важно како ће се доносити уредничке одлуке, ко ће за њих одговарати и како ће грађани моћи да провере да ли јавни сервис испуњава своју улогу, сматра Крстић.

Има ли наде за РТС?

Упркос оштрим критикама, Александра Крстић не сматра да од јавног сервиса треба одустати. Напротив, верује да је он неопходан демократском друштву и да његова реформа мора бити пажљива, темељна и заснована на професионалним стандардима. Разлоге за оптимизам проналази у младим људима који и даље желе да се баве новинарством, али и у професионалцима који већ раде у јавним медијским сервисима. „Управо њима треба пружити подршку у процесу промена". сматра Крстић.

На питање постоји ли шанса за јавни сервис какав грађани Србије заслужују, одговара: „Апсолутно. Па, ја не бих била овде да то не мислим.“

Ипак, она наглашава да ће процес реформе бити дуг и да није довољно само променити људе на руководећим позицијама. Потребно је вратити професионалне стандарде у средиште свакодневног рада редакција и обезбедити да независност новинара не зависи искључиво од њихове личне храбрости. 

Погледајте цео разговор на Јутјуб каналу „Аналогија“.