TransConflict: Шведски сто за Косово

Током неколико последњих недеља, српски председник Борис Тадић чини крајње напоре како би Србија добила статус кандидата ЕУ до краја ове године. Тадићу је потребан политички подстицај потенцијалног чланства, јер иде у сусрет ка изборима који ће бити одржани следеће године као присталица придруживања Европи. Тадић је коначно пронашао Младића, а званичници из његове владе понудили су прави шведски сто могућности за остваривање „историјског" компромиса око Косова.

Тадић сматра да Србија испуњава своје међународне обавезе, те је позвао ЕУ да „испуни свој део". Наглашавајући свој став снажније него икада, Тадић је у интервјуу рекао да Србији треба дати исти пут ка чланству у ЕУ какав је додељен Хрватској и да истовремено добије датум за почетак приступних преговора, а не само статус кандидата.

Упркос напорима Приштине и осталих да помере "стативе" чинећи признање Косова условом за чланство у ЕУ, Тадић каже да не очекује да ЕУ има иста очекивања. Домаће политичке прилике онемогућавају Тадићу да једноставно преда Косово, признавањем његове независности. Ипак, он и други високи званичници ставили су готово све на сто. Београд је више пута нагласио спремност за постизањем споразума о техничким питањима у разговорима са Приштином.

Шеф преговарачког тима Београда, такође, је био први који је у преговоре увео могућност разматрања поделе Косова. Тај набој је потом искористио заменик премијера Ивица Дачић који је - у интересу чланства Србије у ЕУ - јавно предложио решавање косовског питања одвајањем (или поделом) Косова.

Недуго после тога, Дачић је предложио и могућност да се косовско питање третира као питање разграничења са Албанијом, чиме је експлицитно прихватио идеју албанских националиста - као што је косовски покрет Самоопредељење - о стварању Велике Албаније. По том сценарију, Тирана и Београд би се сложили око поделе Косова дуж етничких линија, при чему би већи део Косова био припојен Албанији.

Према Дачићевим речима, подела, након које би уследио миран суживот је једино реално решење. Бивши југословенски председник Ћосић је отишао још даље предлажући размену територија, која би обухватила и Прешевску долину. (Почетком 2010. године, кружио је извештај да је Београд направио такву понуду Американцима - Прешево за север Косова - који су Американци одбили да пренесу Приштини.)

Албанци и њихови савезници из земаља Квинте одбацили су идеју о подели, јер верују да је питање независности Косова и његовог територијалног интегритета решено. Многи стручњаци о питањима Балкана и даље се снажно противе идеји поделе Косова дуж етничких линија, из страха да би се поделе могле проширити и на остатак региона.

Но, ако оставимо по страни да давање специјалног статуса северу Косова не мора да укључи и његову поделу, те да је независност Косова већ само по себи етничка подела, шта је то што нарочито није у реду са омогућавањем формирања етнички већинских држава? Формирање националних држава је прича о европском политичком развоју још од Наполеона. Исцртавање граница није увек било правилно, јер је чак и у неким од најбољих случајева оставило негде покоју етничку мањину.

Међутим, већина европских земаља има такве мањине, било да су староседиоци или досељеници. Гарантовањем једнаког третмана, могућности и просперитета без граница један је од принципа на којима почива Европска унија. Величина не може да буде проблем, јер би Босна без Срба и хрватских кантона и даље била већа од Луксембурга и Косова.

У сваком случају, председник Србије Борис Тадић није се одрекао нити једне од недавно изнесених идеја. Заиста, и сам је рекао да ништа не сме да буде „уклесано у камену" и да „неконвенционални потези" могу отворити „могућност проналажења новог решења". Чини се да ово даје и Европској унији (и САД) широк спектар могућности да ставе по страни питање Косова које се врти око проналажења формуле за неприморавање Београда да или призна или напусти север Приштине.

Зар то не би могли бити изводљиво?