Двоструки пораз Туђманових идеја

Исти дан кад су новине објавиле да ће плинара "Олтару" прецвикати гас, на Хрватској сам телевизији гледао једну другу приредбу којој је смисао био да - баш попут медведградске инсталације - подсјећа на "дане поноса и славе".

Та се приредба звала За истину, одвијала се у сплитској Спаладиум арени, а састојала се од аукције слика и концерта за помоћ Заклади за истину о Домовинском рату. На екрану јавне телевизије гледао сам те вечери другоразредна естрадна бића како се клате уз балкански фолк и бузуки, те рукометну дворану - тај лобистички "подвиг" ИГХ-а - попуњену двадесетогодишњацима који се растурају уз грчко-турски звук. Преко екрана промицала су млада мушка и женска лица, сви одреда наочити али на неки простачки начин, сви напирлитани и прееротизирани као да су сишли дрито са србијанског ТВ Пинка.

Иронија тренутка смјестила је тако на исти датум два догађаја која повезује комеморирање националне славе. У Сплиту, ту се националну славу славило уз балкански звук, цупкање и "руке горе".

На Медведници, њу се престало славити у монументалном, деветнаестостољетном облику каквог је замислио Први Предсједник особно. А оба догађаја - и онај загребачки и онај сплитски - имају нешто заједничко: оба представљају пораз туђманизма као идеологије и као културног модела.

Фрањо Туђман био је државник опсједнут националним церемонијалом. Био је увјерен како су Хрвати због своје колонијалне прошлости "прескочили" развој националистичког имагинарија кроз 18. и 19. стољеће, те да се та "прескочена лекција" мора надомјестити.

Стога је Туђман традиције опсесивно обнављао и/или још чешће измишљао, вјерујући да ће тиме ојачати мањкаву државотворну свијест народа који је вазда био туђи подложник. Тако је од Енглеза "посудио" смјену почасне страже, из нафталина вадио имена новчаница и апсурдне титуле ("чувар државног печата"), уводио псеудотрадицијску иконографију, ордење, стјегове, стара имена ногометних клубова.

Скоројевићки је имитирао туђе ритуале, све док читава држава није постала налик Шипадовој гарнитури псеудо-стилског намјештаја.

Тко слави Фрању

Сав тај труд био је изведеница тадашње туђманистичке идеологије. И Туђман и већина традиционалних хрватских националиста вјеровали су, наиме, да смо "ми увијек били Еуропа" (ма што то било), те да кратким курсом измишљене традиције заправо надокнађују оно што "бисмо ми имали" да није, ето, било Срба. Сав тај напор служио је тому да покажемо себи и другима да "нисмо Балкан".

Дио тог хисторицистичког пројекта био је и тај фамозни "Олтар домовине". Његово богохулно име Туђман је копирао од Талијана (који свој олтар поспрдно зову "писаћа машина"), концепт вјечне ватре од паришког Arc de Triomphea, а небесничку горску локацију од Срба.

За "своју Авалу", узео је "свог Мештровића", хварског кипара Кузму Ковачића, а за локацију одабрао стари феудални бург изнад Загреба. Све три одлуке показале су се погрешнима: назив "олтар" одбио је од пројекта цркву, Ковачићев лирски херметизам био је преапстрактан да би привукао ветеране и скинхеде, а локација је Медведграда у загребачком и хрватском републиканском имагинарију напросто била симбол феудалног тлачитеља, што зна сватко тко је бар завирио у Шеноу.

Туђман је тако већ и избором локације нехотице себе приказао као - недемократског велможу!

Десет година је прошло од смрти првог предсједника, а од његовог силног хисторицистичког напора није остало ништа. "Динамо" се поново зове "Динамо", почасна стража опозвана је чим је умро, предсједници више не носе ленте, државни печат не чува више нитко а поготово не Милас, а сада је - као точка на и - згаснула коначно и Ковачићева медведничка шпиритијера.

Свијет симбола око којег се покојни предсједник толико трсио нестао је као руком однесен. Нестао је, и то не завјером неких масоноидних козмополита, него зато што - ником више не треба.

Јер, оном дијелу Хрватске који се "фура на Еуропу" Туђман и његове стечевине данас нису доли мрска хипотека. Туђмана данас памти и слави пучки, провинцијски националистички полусвијет, а тај се свијет не занима много за "тисућљетну уљудбу", нити за Мителеуропу. За њега, предоџба Средње Еуропе отјеловљује се данас углавном у обличју несмиљених аустријских и њемачких послодаваца, а не у обличју сецесије и бронце.

Стога они који данас комеморирају деведесете и славе Туђмана не хају баш нимало за "Еуропу". Кад славе Фрању и "наше генерале", славе га точно као у недјељу у Спаладиум арени - керумовски и теве пинковски, уз Јолу и јањце, високе пете, шљокице и балкански фолк.