Цепање интернета и како Велики брат увек добије оно што жели

Августовске извршне наредбе Доналда Трампа о забрани Тик-Тока и мобилне апликације Ви-Чет, заједно са великом дипломатском иницијативом Стејт департмента за "чисти" интернет унутар САД, само су најновији знаци да ће некада отворен, глобални интернет полако бити замењен са 200 национално контролисаних одвојених мрежа, пише комуникациони стручњак Роџер Кохети у ауторском тексту за портал "Хил".

И док ти одвојени амерички, кинески, руски, аустралијски, европски и други интернети могу да одлуче да имају неке међусобне сличности и везе, закони на које утичу националне политике ће их полако одвлачити све даље једне од других док групе моћника у свакој од земаља лобирају на основу унутрашњих интереса.

Штавише, према његовим речима, вероватно нећемо морати много да чекамо док не видимо појављивање глобалног алтернативног интернета.

Кохети објашњава да су се неке од ових националних дезинтеграција интернета већ десиле, док је отворени глобални интернет из 90-их постепено од 2005. прерастао у главни домен ратовања, информисања, шпијунирања, политике, пропаганде, банкарства, трговине, забаве и образовања.

„Процес стварања стотина појединачних, националних мрежа је спор јер глобални интернет, мрежа свих мрежа, никада није осмишљен тако да препознаје националне границе и зато што су Сједињене Државе увек биле отворени непријатељ фрагментисаног интернета. Оба ова услова су се променила“, наводи Кохети у тексту за Хил.

Поједностављено речено, претходник интернета – ДАРПАНЕТ америчког министарства одбране, осмишљен је да би дозволио потпуно другачијим компјутерским мрежама да се повежу једна са другом убацивањем између њих капије која претвара сваки од језика тих мрежа у заједнички интернет језик, назван интернет протоколи.

Идеја иза тог концепта била је та да не морају све компјутерске мреже да користе исти језик, већ су то морале да раде тек на капији, која је онда преусмеравала свакога на свакој мрежи ка свима на свим другим мрежама.

Пошто компјутерске мреже инхерентно не препознају и није их брига чији је који град, провинција или држава у којој се налази њихов корисник - та технологија није дизајнирана да у обзир узме националне границе.

Такав вид комуникације је у потпуном контрасту са медијским и телекомуникационим кућама, које су у основи настале уз дозволу националних влада унутар држава, а онда су власти даље дозвољавале гранање и међуповезаност својих националних мрежа, од којих су и све биле под суштинском контролом државе.

Кохети каже да је важно напоменути да глобални интернет контролишу фирме и непрофитабилни субјекти под јуриздикцијом владе САД. На потезу од око 1.500 километара, од Сан Дијега до Сијетла, Кохети објашњава да се налази већина највећих компанија које послују на интернету или контролних служби.

Имајући то у виду, док Американци чине 310 милиона од 4,3 милијарде корисника интернета (око 8 одсто), америчке власти имају контролу над више од 70 одсто корисника.

Велики ватрени зид Кине

Милијарде долара улагања и више од десет година било је потребно Кини да покаже да инхерентно ненационалном природом интернета може да се управља кроз техничка и законска средстава названа "Великим ватреним зидом Кине".

Најмногољуднија земља на свету створила је сопствени интернет, који је другачији од глобалне мреже на коју је већи део света навикао, па тако примера ради нема Гугла, Фејсбука или Твитера.

Кохети сматра да је кинеско овладавање способношћу да контролише интернет унутар својих граница, које је трајало од 2005. до 2018. године, показало другим земљама да је то, иако скупо – могуће.

Та лекција, како каже, није прошла неопажено у Русији, Ирану, Аустралији, Турској, Саудијској Арабији, ЕУ и многим другим државама, које су почеле да развијају сопствене законске оквире и технолошке могућности да контролишу садржај на интернету унутар својих граница.

Законска и технолошка национализација током претходне деценије значајно је помогла националним владама да увиде да заправо и није толико тешко одсећи интернет унутар њихових територија.

Мацола приступ

Постоји и други приступ контроле интернета у односу на кинески, а то је "мацола" приступ. Приступ интернету преко паметних телефона омогућио је властима да једноставним гашењем сигнала на комуникационим предајницима могу да ефикасно угасе приступ интернету у домену тог торња.

Резултат је тај да земље које не могу да приуште "велики ватрени зид" имају могућност да просто угасе интернет у својој територији, а томе су прибегавале многе државе, од Индије до Зимбабвеа.

И тако је првобитна отворена глобална природа интернет услуга полако почела да постаје ограничавана националним контролама, али само уз велики трошак или коришћењем мацоле.

Цепање интернета

Следећи велики корак у овом процесу ће још више подићи улоге. Извршни директор "Гугла" Ерик Шмит предвидео је 2018. године да ће се глобални интернет поцепати на два дела - онај предвођен САД који ће коегзистирати са новим кинеско-руским интернетом.

Кохети додаје да Шмитово предвиђање неће бити изненађење никоме ко је пратио дешавања око кинеске инцијативе Појас и пут или званично прокламованог државног циља да игра водећу улогу у информационим и комуникационим технологијама.

„Први велики корак у увођењу новог, кинеско центричног интернета можда је направљен прошле године када је Кина пред Телекомуникационом унијом УН-а предложила нови тип протокола који би повезао мреже на сличан, али суштински различит, начин од оног на који садашњи интернет протоколи то чине. Убрзо назван Кинески нови Ај-Пи (интернет протокол), предлог је субјекат великих контроверзи, а националне владе и компаније још одлучују како да реагују на њега“, пише амерички комуникациони стручњак.

Било да нови кинеско-центрични интернет буде заснован на серији нових протокола или једноставно на низу нових интернет домена и бројева, веома је вероватно да ће тај алтернативни, у односу на глобални и отворени, интернет омогућити националним владама далеко више контроле над оним шта се дешава унутар њихових граница, сматра Кохети.

Према његовом мишљењу, таква могућност ће сасвим сигурно привући приличан број влада да приступи иницијативи, попут Русије, Ирана, а можда Турске и Индије. Заједничка тржишна моћ тих земаља учинила би да веома тешким да било која глобална компанија избегне тај нови медијум.

Вероватни резултат била би два паралелна глобална мрежна система, баш као што је Шмит мање-више предвидео.

Промена плиме и "чишћење" мреже

Доскора су Сједињене Државе биле моћна сила која се противила националним контролама интернет садржаја и протока на својој територији. "Слободан проток информација" деценијама је био камен темељац америчке политике према интернету, мада би критичари рекли да је лако САД да заузме такав став када скоро све информације са интернета теку кроз њихове руке.

Међутим, 2020. године види се драматична промена у америчкој међународној интернет политици. Кроз иницијативу "чиста мрежа", америчка влада покушава да "спречи осетљиве корисничке личне информације и вредну интелектуалну својину компанија да буду складиштени и процесуирани на клауд-системима страних непријатеља", наводи Кохети.

Због тога се и дошло у директан сукоб са кинеском мрежом "Тик-Ток" и апликацијом "Ви-Чет".

Нови приступ и инцијативе показују чврсту одлучност америчких власти да контролишту садржај на територији САД. Кохети напомиње и да је таква контрола суштински другачија од забрањивања садржаја на интернету јер крши међународне и домаће законе, попут сексуалног предаторства или кршења ауторских права.

„Не, нови приступ се заснива на претпоставци да националне владе имају право да бирају и проглашавају који садржај је дозвољен, а који није унутар државних граница. Уколико сада идемо ка свету сачињеном од национално контролисаних интернета са две глобалне међуповезане мреже, једна предвођена САД и друга на челу са Кином, највероватније ће већина глобалних пословних субјеката и влада хтети да учествује у њима, а корисници ће морати да се повинују хтели то или не“, закључује Кохети.

О аутору:

Роџер Кохети био је виши руководилац у "Комсату" (Communications Satellite Corporation) од 1981. до 1994. Такође је управљао јавном интернет политиком Ај-Би-Ема од 1994. до 2000. године, а након тога обављао највише функције у компанијама "VeriSign" и "CompTIA".

Службовао је у државном комитету Стејт департмента за међународну комуникацију и информациону политику током мандата Џорџа Буша Млађег и Барака Обаме, као и у многим саветодавним телима УН-а. Аутор је књиге "Mobile Satellite Communications Handbook".

уторак, 03. децембар 2024.
6° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње