Божић бетонских стубића

Сајам је у петак завршен, али од понедељка се отвара нови, кад се по новогодишњој традицији на штандовима продају свиње и прасићи различитих величина и материјала, од порцелана, керамике и стакла, они јестиви од чоколаде и марципана. "Schwein gehabt" у немачким културама значи свиња доноси срећу.

После новогодишњих "свиња" долази карневал, па Ускрс, па лето, па златна јесен, свака од прилика довољно добар повод за туристе из целог света да и даље опседају Шенбрун, њих четири милиона ове године.

Штрудла од јабука са царског менија Франца Јозефа, двоструко скупља него у граду, била је до сада једина жртва коју су на олтар туризма без граница подносили посетиоци дворског комплекса Шенбрун. Али времена се мењају. Туристички фреквентна места постају главна мета новог типа терора.

На лествици бешчашћа, више се вреднује убити госте него домаће, тиме се ефектније показује рањивост једног друштва.

Нема у тој констатацији ничег модерног, напротив, етичка подлога туризма је много традиционалнија него што се чини на први поглед. Готово библијска срамота пада на оне који нису у стању да госту гарантују заштиту.

Са типом терора који се развија од прошле године, туризам, као бранша која живи од отворених граница и одсуства страха, поприма карактеристике негативне лутрије.

За почетак, није лоше спасавати шенбрунски Божић у пластичној операцији бетонских стубића. Код декоративне брут-архитектуре могу се употребити све врсте бетона, од обојених до светлећих, може се ставити натпис "забрањен истовар за терористе", могу се поставити брут-медведићи да седе на врху стуба као мученик Симеон Столпник из Калат Симана.

Могу европске антитерористичке мере поседовати и концептуалну грану, то није лоше, "концепт" забавља људе, проблем је једино што су, као и у свакој концептуалној уметности, категорије дифузне и замењиве.

На прву вест о масакру у Берлину аустријски ОРФ је писао – и ту формулацију држао на свом сајту скоро двадесет и четири сата – "да је још неизвесно ради ли се о исламистичком или о терористичком чину".

У међувремену је доказано да је исламистички. Европске јавности могу одахнути, није терористички. Као и у сваком добром концепту, може и обрнуто. Или исламистички, или терористички, све је у реду докле год се јавности испоручује утешна представа да ју је од једног целог снашло само пола зла.

Је ли ту лош новинар писао за лошег лектора? Тешко. Пре ће бити у питању да се и у Аустрији, као већ дуго у Немачкој, шири синдром "телевизијских станица за преваспитање", како ту врсту самоцензуре назива овдашњи новинар Кристијан Ортнер.

Где су нестали "они" Немци?

Већ прве реакције свих европских медија на исламистички терор у Берлину садржале су успутну информацију да је немачка јавност примила вест "релативно мирно". Јесте, Немци су погођени, ужаснути оним што им се догађа, али ако се те демонстрације колективног емотивног стања упореде са онима после сличних дела у Њујорку, Бостону, Бриселу, Лондону, Мадриду, Паризу или Ници, разлика је евидентна.

"Зашто Немци реагују тако опуштено на терор?", наслов је коментара у швајцарском дневнику Ноје цирхер цајтунг.

Први одговор је зато што су после горе набројане серије терора, као и неколико (по броју жртава) мањих епизода код куће, имали времена да се емотивно припреме.

"Исламистички терор" постаје нешто као помодна категорија. Ко га нема у својој средини, тај није битан, није релевантан у великој констелацији светских послова. Немци су битни, исламистичка песница је до сада показала да су њен примарни интерес западни центри политичке моћи, дакле, нормално је да удари у срце Берлина.

Исламска држава, Ал Каида, подружнице, гране и гранчице, закључно са усамљеним вуковима иду, колоквијалним српским речено, "на главу". Није случајно да је освајање медијског простора Исламске државе започело драматургијом јавних декапитација.

Сви ти аргументи, међутим, нису довољни да објасне зашто се Немци нису узбуђивали више кад је камион улетео међу добро посећене божићне штандове у центру града.

Томас Мецингер, немачки филозоф специјализован за неуроетику (мултидисциплинарно прошарана филозофију духа и стања свести), сматра да се нико не може "навикнути" на најављено зло.

Према његовом мишљењу, на делу није ни пословична немачка дисциплина, ни свест о новој европској улози нације, већ емотивна отупљеност.

Масакр у Берлину дошао је на крају европске године исцрпљујућег терора. Његова бруталност и учесталост подигле су емотивну толеранцију и циљне и циљане публике, тако да су Немци само понизно слегли раменима и отишли кући да угасе четврту свећу на адвентском венцу.

Немачка јавност се не узбуђује јер је отупела на емоцију страха, сматра Мецингер. Он подвргава анализи и реченицу коју ових дана варирају водећи немачки политичари: "Ми не смемо дозволити да нас страх од зла парализује."

Велико "ми", којим се владајући све брже и чешће обраћају јавности, одавно је постало упитно, закључује Мецингер.

Чак и ако се историја гурне у страну, остаје чињеница да су у Европи читаве генерације социјализоване кроз општа места о немачкој арогантности, пруској агресивности и генералној ефикасности због које су сви други добијали комплексе.

Зоран Радмиловић, алијас Радован III, говорио je уз аплауз публике у Атељеу 212: "Кад Швабо направи, то дихта у п. м!"

Где су сад одједном нестали такви Немци? Кад су се претворили у емотивно отупеле грађане емотивно уцењене нације, од када трпе и подносе, и то још тачно на празник којим се слави рођење "божјег јагњета"?

Мобилни терор

"Популисти се узбуђују над чињеницом да је берлински атентатор, упркос интензивној потери, могао да превали хиљаду километара од Немачке, преко Француске, до Италије. Фрапантно је како се домаћи ксенофоби и исламски фанатици допуњују", пише минхенски лист Зидојче цајтунг.

Буквални превод немачке фразе био би да ксенофоби и исламски фанатици "играју једни другима у руке", али како српски језик нема паралелну фразу, замисливо је написати и да су браћа по духу, да играју у истом тиму, или да једни другима додају лопту.

Ова мала гњаважа са језичким финесама битна је утолико што показује да немачка јавност и даље избегава, боље речено да се у њено име и даље избегава, постављање дијагнозе да нису сви једнако опасни. Или да су политички донете одлуке везале руке професионалним полицијским службама и тамо где нису смеле.

Да је обрнуто, такође не би било ваљало. На делу би била полицијска држава и феномен који се зове "човек од стакла". Административно прозирни човек, онај о коме се све зна, не само где је рођен и где се оженио, већ и да ли је тај дан обукао једну чарапу са рупом а другу целу.

Европи, међутим, овог тренутка не прети опасност од полицијске државе, већ од државе социјализоване у тврдоглавом ставу да морал долази пре глади, страха или опстанка појединца. Да је најважнија функција државе да пружи логистичку подршку оним људима који остају људи, док их газе камиони од 40 тона, "прљаве" бомбе разносе металним вијцима, а још неинтегрисани азиланти их силују кад увече изведу пса у шетњу.

Стога у модерној, демократској држави синтагму "неспособна полиција" треба преводити у фразу "полиција на политичком задатку", а не полиција која не зна како да ухвати хомицидалног социопату након што је прегазио шездесет људи!

Медијски често проношена теза да су на међународној сцени Руси опаснији од Исламске државе, а код куће домаћи популисти од салафиста, на делу је и у споменутом тексту минхенског листа.

Њена функција је да европским друштвима сачува илузију како им ситуација и даље допушта луксуз да бирају своје непријатеље, игноришући чињеницу да су већ загазили у фазу кад непријатељи бирају њих.

Кад се говори о медијима као "институцијама за преваспитање", треба напоменути да смо миљама далеко од грубе пропаганде из комунистичких времена. На пример, у тексту минхенског листа се став хришћанске трпељивости модерне државе истовремено и поставља и релативизује.

Спомињући реакцију немачког министра полиције Де Мезијера "да му је лакнуло што је атентатор из Берлина убијен", Зидојче цајтунг коментарише да је реч о "допуштеном осећању" и зато "grazie mille signori".

"Кад је Петар на Маслиновој гори хтео да се бори против прогонитеља, Исус му је рекао: врати мач у корице, јер ко се мача лаћа, од мача ће и погинути. То је могуће разумети као позив на ненасилно решавање конфликата, али истовремено и као дозволу да се на насиље одговори насиљем", наводи минхенски лист.

Иза аргументационих линија којима европски медији овог тренутка реагују на извештаје о терору, стоји религиозна матрица. Као да на екрану тече наставак филмског серијала "Матрикс", низ бескрајних кодираних трака иза којих се крије мали Исус у колевци.

Једно објашњење је – зато што је Божић, данас први, за две недеље други. Година је у модерним друштвима сезонски транширана и циклично подељена као у средњем веку, до сада су се само комунисти усудили да газе то правило. Да је карневал, прозивали би се кривци; да је Ускрс, писало би се о оживљавању моралних начела; да су Духови, нудио би се нови, освешћени поглед на ствари.

Друго објашњење је – зато што се европска друштва сусрећу са невидљивим, а свеприсутним непријатељем, непријатељем коме је за осећај тријумфа свеједно да ли је убио једног човека или сто људи, коме у првом плану није ефикасност, већ туђа бол.

Суочени са невидљивом апокалипсом и атеисти постају верници, једино што је њихов бог метафора за свет без терора.

Чак и последњи документ који су немачке власти пролетос издале Анису Амрију, масовном убици из Берлина, има религиозни ехо.

Статус: Duldung. У преводу: Трпљење, подношење.