Искуство с почетка пандемије – лекари открили логику лечења ковида и како да "осете" пацијента

У КБЦ "Драгиша Мишовић" тренутно има преко 330 пацијената, а како каже доктор Радовић, читав један спрат је претворен у јединицу интензивне неге и ту су смештена 44 изузетно тешка пацијента од којих су 43 потпуно зависна од кисеоника.

"Драматичан пораст броја оболелих довео је до повећања опсега посла да једноставно не постоји део ковид болнице у овој земљи где је рад сада опуштен и једноставан", истиче Радовић.

Нагласио је да то за анестезиологе значи да време морају да преусмере на најтеже пацијенте, да морају да направе добру тријажу и да осете пацијента који иде у правом смеру.

На питање могу ли заиста да осете пацијента, доктор Радовић каже да ту постоји разлика у односу на то како је било на почетку епидемије.

"Имамо већ пар месеци неко клиничко искуство и сада смо ухватили неку логичност у лечењу, мислим да то радимо сада веома добро и да смо то од априла радили веома добро. Можемо да осетимо пацијента који улази у болест или излази из болести, да у правом тренутку укажемо пацијенту на неке тегобе које ће га чекати и на тај начин стичете поверење пацијента и из тог поверења је доста људи спасено", објашњава Радовић.

Када се помене респиратор, сви се уплаше. Радовић каже да изузетно мали број пацијената заврши на респиратору, као и да је то крајња мера.

"Наш посао анестезиолошки своди се на то да постигнемо оптималну дозу кисеоника у крви пацијента и то се ради на различите начине. Респиратор служи као нека крајња мера, као буквално реанимациона мера у тренутку када све претходне мере и претходно лечење нису дали никакав резултат", додаје Радовић.

"Некада урадите све што треба, али ствари иду на лош начин"

Одговарајући на питање да ли се деси да га ковид у неком случају изненади, Радовић каже да дâ.

"Имате младе људе код којих урадите све што треба или вам се чини макар да сте урадили све што треба, где се консултовали све што постоји од медицинске литературе и колега и једноставно не иде. Постоји нешто код изузетно малог броја људи где заиста ствари иду на један лош начин, а да ми не знамо", рекао је Радовић.

На питање како то утиче на његов приватан живот, Радовић каже да се навикну да живе с тим.

"Сигурно да је много теже било у марту и априлу, јер нисмо познавали болест. Данас је драматично велики број много тешких пацијената", наглашава доктор.

Доктор Радовић је и сам прележао коронавирус и истиче да његово заражавање није тако карактеристично, јер се није заразио унутар ковид болнице. Вероватно може да послужи као пример, како каже, "оном српском потцењивању проблема".

"Након три месеца свакодневног боравка у најцрвенијој од свих црвених зона, добио сам неких десетак дана одмора и ја сам у том периоду успео да се заразим", наводи Радовић. 

Истиче да се придржавао мера, али да је то пример "колико је једноставније дати прави савет, а колико се некада паметно и рационално не понашате".

Постоје ситуације које се не заборављају 

Говорећи о томе постоји ли неки пацијент или ситуација коју не може да заборави, доктор каже да постоје, јер има много емотивних тренутака.

"Постоје неке тешке приче које остављате за себе, неке приче које покушавате да потиснете, али има и лепих прича људи које сте успели да после 20, 30, 40 скинете са респиратора", рекао је Радовић.

"Ја лично се увек сећам жене која је негде после месец дана скинута са респиратора и којој сам доставио писмо њеног детета. У том тренутку док је она читала писмо, та емотивна реакција која је била – пацијент који је био до ње је плакао, сестре су плакале", додао је Радовић.