Хашки трибунал: На маргинама туђе историје

Да ли је Хашки трибунал у скоро четврт века постојања производио право, делио правду или расподељивао неправду?

Ноје цирхер цајтунг (коментар Иво Мијнсен): "Две трећине осуђених су етнички Срби. Истовремено, код њих је удео ослобођених знатно нижи него код Хрвата, муслиманских Бошњака и косовских Албанаца. НАТО, који је као страна у рату одговоран за многе цивилне жртве, у старту је избрисан из круга сумњивих. Хашки трибунал је без сумње делио правду, али неједнаким аршинима."

Закључак швајцарског листа: "Ко год се пита – да, Хашки трибунал за бившу Југославију је био политички суд, али је он свеједно доносио правду."

Био је политички, али је био праведан – врло необична дијагноза за један суд. Логички на истом нивоу као – вода је била хладна, али свеједно топла. Или, камен је био тврд, али мекан као душа.

Коментар швајцарског листа је битан зато што се нигде у европској штампи – оној која истовремено није српска, хрватска или муслиманска штампа – тако отворено не признаје политичност, а не право, као спиритус мовенс Хашког трибунала. 

За поређење, немачки Шпигл, Франкфуртер алгемајне цајтунг или Зидојче цајтунг ту констатацију дају само као сумњу да би некоме то тако могло да изгледа: "Хашки трибунал одлази у историју праћен контроверзом да је био политички." У смислу, прича се. Има гласова, ал' ми то не знамо. Само ће историја одговорити на то питање онда кад више никога неће бити брига шта ће рећи. 

Док квалификације немачких, па и аустријских листова само атестирају Трибуналу могући несигуран статус у односу на функцију коју је обављао, швајцарски коментар подиже завесу изнад његовог механизма: био је политички; био је праведан.

Да би се та контрадикција помирила у себи, недостаје само једна реченица, коју аутор имплицитно подразумева: био је то праведан суд, зато што се политика у чијем је смислу он радио, у властитој режији прогласила праведном. 

Сваки студент права који би тако објаснио суштину правно дефинисане правде би с правом пао на испиту. С којим правом онда Хашки трибунал очекује ловоров венац?

Хашки трибунал, "квантни скок" ка правди?

А да га очекује је неоспорно.

"Заслуге Хашког суда за интернационално право су енормне", у интервјуу за Дојче веле изјављује Волфганг Шомбург, судија Трибунала у двострукој функцији, за бившу Југославију и Руанду (до 2008).

Наравно, није све сјајно. Шомбург: "Нису сви тужиоци и судије који су у Хаг стизали из читавог света били довољно квалификовани за тај посао. Питање је и да ли је било исправно радити по англосаксонском праву, јер је његова примена изазивала тешкоће, а у самом региону доводила до неразумевања за ток суђења. Али то су више-мање само ситнице кад се пред очима држи крајњи резултат: да су се овде у историјском и правном новуму заиста могли процесуирати ратни злочини практично док рат траје. Био је то квантни скок."

Укратко: стручно особље није увек било стручно, примењено право је било страно за део света коме се обраћало, а рат није био завршен, али то су више-мање само ситнице, пошто су намере биле добре. Еуфорични learning-by-doing, спровођен по налогу политике чији је главни сведок правичности НАТО савеза. 

У једном је Шомбург у праву, иако не у намераваном смислу – рат коме се судило није ни могао бити завршен док делује Хашки трибунал. Најкасније од ослобађајуће пресуде хрватском генералу Анти Готовини, сви с Балкана заустављају дах уочи сваке нове одлуке, знајући да у непосредним реакцијама следи нови турнус интеретничке мржње, нова провала очаја и беса над уништеним животима и пропалим егзистенцијама.

Проблем Трибунала нису осуђени злочинци, већ неосуђени. Нико ваљда у Србији озбиљно не верује да су са Ратком Младићем и Радованом Караџићем осуђени невини људи! Али шта је са онима који нису, и то не "ситним" злочинцима који се по региону и свету крију од људске правде, већ онима који су били у рукама Хашког трибунала, годинама спавали у његовим ћелијама, јели у његовој кантини, због којих је покренут гломазни финансијско-правно-политички механизам, саслушани сведоци, прикупљени докази?

Године 2011, Анте Готовина је добио затворску казну од 24 године; после жалбе 2012. је проглашен невиним. Јесу ли су се тужиоци и судије Трибунала, говорећи Шомбурговим речником, учили послу у првој или у другој инстанци?

Шомбург: "За мене као правника су образложења за ослобађајуће пресуде у другој инстанци (Шомбург коментарише случајеве Готовина и Перишић у пакету, прим. В. К.) потпуно нејасна. Питам се, како се то могло догодити? Одговор немам. С правног становишта ми је њихово пуштање на слободу потпуна загонетка."

"Надам се да ће историја дати за право хашким пресудама"

Горња реченица је лош превод изјаве немачког судије Шомбурга за Дојче веле. Језички је превод тачан, али смисао реченог, самосвест, дистанца према људским димензијама правде, може се пренети само описно: "Надам се да ће једног дана историјска слика о ономе што се догађало на простору бивше Југославије бити ношена пресудама Хашког трибунала." 

Или: "Надам се да ће једног дана хашке пресуде бити носачи слике на зиду историје."

Како ти "носачи слике" функционишу у медијском контексту, показује коментар у швајцарском листу Ноје цирхер цајтунг, чије богатство политичких референци још није исцрпљено.

Аутор, како је већ напоменуто, констатује да је Трибунал политички, али праведан; "праведност" се заснива на томе да су Срби у великој хашкој слици криви "две трећине", па је вредносно, иако можда не правно у реду да они у тој размери буду и осуђени. 

Али, наводи се даље у тексту, "чак и ако се све те квалификације прихвате као задовољавајуће, остаје извесно да Трибунал никада није напустио зону напетости између правде и реалне политике. Без бича и шаргарепице Запада тај суд би остао безуби и пропали акт. Но и у најсигурнијим моментима он се кретао уском стазом на врху гребена, знајући да његов легитимитет пред међународном јавности зависи од политичког консензуса, који га је створио. Он, консензус (Руси су 1993. подржали оснивање Хашког трибунала, прим. В. К.), постојао је, међутим, само у односу на Босну. Интервенција на Косову је била значајно контроверзнија – фактички је НАТО ваздушним нападима силом откинуо косовску провинцију од српске државне територије. То се догодило без мандата УН, упркос протестима Кине, Русије, као и многих других ван НАТО алијансе. На све то, Американци су се у поступку служили врло сумњивим аргументима: њихова тврдња да се на Косову одвијао геноцид показала се потпуно неодрживом."

И даље: "Приликом разјашњавања ратних злочина, међународни управитељи Косовом су потпуно недорасли ситуацији – некад зато што су уплашени за стабилност, некад јер су отворено политички пристрасни. Та неспособност се пренела и на Хашки трибунал, који је, док је ревносно гонио Србе, пропустио да исту пажњу поклони барем најстрашнијим фигурама косовско-албанске сцене. "Господари рата" (Warlords), као што је Рамуш Харадинај, нису никада смели бити ослобођени. А ипак јесу – зато што међународне трупе на Косову нису заштитиле сведоке, нити биле спремне да осигуравају истрагу на лицу места. Из самовоље и некомпетентности Запада на Косову, Русија данас извлачи политички капитал."

"Политизација Трибунала је донела хаос"

Закључак Ноје цирхер цајтунга: Трибунал је био политички, праведан, али недоследан; идеолошки је био утопљен у самовољу и некомпетентност Запада, те се комуникативно хранио из тог корпуса; у завршници, његова политизација је донела хаос.

Ретки су текстови, као овај у швајцарском листу, да у тој мери отварају поглед на вредносну матрицу по којој је четврт века функционисао Хашки трибунал, тај "носач слике" у будућој историји Балкана.

Како се приближавао термин изрицања пресуде Ратку Младићу, све су јавне сцене бивше Југославије аутоматски заузеле позицију као пред судар. Знало се да следи провала примордијалних племенских емоција – да ће живи босански муслимани гласом мртвих рећи да доживотна није довољна, да ће хрватска јавност увређено узвикнути – "а Бањалуци и Београду ништа?", а да ће се Српкиње и Срби, они који данас имају 18 или 20 година, наћи прибијени на стубу срама као да су злочине у Сребреници 1995. године својеручно починили.

Како се приближавао термин изрицања пресуде шесторици генерала Херцег-Босне, крв племена је опет узаврела, и то, због стицаја околности – директног преноса самоубиства из судске дворане, превасходно на хрватској страни.

"То лежи у људској природи: нико не прихвата егзистенцију ратних злочинаца у својој земљи", каже судија Шомбург.

Не, то лежи на природи Хашког трибунала као политичке институције за спирално убрзавање хаоса. Рецимо само један пример: ни највећа истражна акрибија Трибунала није успела да докаже конкретну правну одговорност службеног Београда за рат у Босни и Хрватској. Караџићу и Младићу је суђено као појединцима. У четврт века свог деловања, Трибунал није успео да оформи правно кохерентни предмет у том смислу; не зато што није хтео. 

Последња хашка пресуда директно доводи у везу војску Херцег-Босне са службеним Загребом и Туђмановом владом.

Трибунал је чекао четврт века да би рекао: Хрватска је била страна у босанском грађанском рату. Мрачна иронија хрватске позиције је да Србија, правно гледано, није.

Да је таква пресуда као она прошле среде донета у било којој години Туђмановог живота, да је он оптужен као и Милошевић касније, Хрватска би, у политичко-моралном смислу, била у неупоредиво бољем положају него што је данас. Суочила би се са властитом улогом у рату, схватила би да постоје границе ексклузивистичког националног пројекта, разумела би да Хрвати нису јачи од судбине, већ да, ко би то рекао, и за њих вреде правила као и за све друге.

Најважније, то би Хрватској отворило време и простор за постепену генезу националног здравља, предупредила би се данашња ситуација у којој су је, тако голу и темељно очерупану од стране домаћих предатора првобитне акумулације, као таоца заробили подивљали клеро-усташки кругови.

Од Санадера константно на силазној путањи, Хрватска се од избијања афере с "Агрокором" неопозиво обрела у стању хаоса. Хашка пресуда сада с јавности брутално скида последње привиде друштвеног консензуса. 

Хашки трибунал је, у спором и развученом процесу, у ствари измрцварио Хрватску и задао јој последњи ударац кад је већ лежала на поду. То није слика којој не би требало да се радује нико на Балкану. 

А кад смо већ код слика, биће тешко овог Силвестрова (дан уочи Нове године) видети све оне уобичајене слике било где кад људи наздрављају у весељу, а истовремено не видети пред собом менталну слику Слободана Праљка како се у маниру човека који ће одржати здравицу диже од стола и у камеру и пред збуњеним судијом испија "унуче" с цијанидом. 

То је нама наш Хашки трибунал дао, да имамо злочинце за мученике.