Сведок тврди да је Симатовић лично допремао оружје у Крајину

Сведок, међутим, није могао да прецизира колико је тачно пушака Симатовић допремио. Казао је да су биле две велике пошиљке и неколико мањих.

"Око 200 пушака била је свака пошиљка коју је допремио Френки... Гарантујем главом, ја сам истоварао", рекао је сведок из чијег исказа произлази да је тада био припадник милиције САО Крајине.

Према оптужници, тадашњи начелник Службе државне безбедности Србије Станишић и његов помоћник Симатовић спроводили су удружени злочиначки подухват чији је циљ било трајно и насилно уклањање несрпског становништва из великих делова Хрватске и БиХ ради српске доминације.

Као доказ за повезаност лидера крајишких Срба Милана Мартића са председником Србије Слободаном Милошевићем, који је је, по оптужници, био на челу злочиначког удружења, тужиоци су у судници пустили Мартићев предизборни говор из 1993. године.

Називајући Милошевића "свесрпким лидером" који "никада Крајину не би продао", Мартић се у говору залаже за уједињење са матицом Србијом.

РФЈ-066 прокоментарисао је да је "ту кампању Станишић готовином финансирао".

Веродостојност сведока, током унакрсног испитивања, Станишићев бранилац Џордаш поткопавао је указивањем на разлике у његовим изјавама.

У изјави из прошле године, сведок је, по браниоцу, описао како је "у марту 1991", током великих демонстрација у Београду, Станишић од Мартића затражио да му у главни град Србије "пошаље 150 крајишких милицајаца".

По тој изјави, како ју је цитирао Станишићев адвокат, Мартић је могао да пошаље између 50 и 70 милицајаца, али не копненим путем, јер је кроз Босну "коридор био затворен" и "три аутобуса наоружаних људи нису могла проћи неопажено".

Упитан да ли је то истина, РФЈ-066 је одговорио потврдно, тврдећи да су милицајци у Београд пребачени авионом са аеродрома Удбине.

На сугестију Станишићевог браниоца да у марту 1991. Посавски коридор кроз БиХ није ни постојао, па није могао ни бити "затворен", сведок је узвратио да "није мислио на коридор, него на ту територију", коју је у то време већ контролисао наоружани "хрватско-муслимански живаљ" и "паравојске".

Станишићев бранилац тврдио је да "нема ниједног доказа, извештаја, ни наслова" да су у марту 1991. припадници милиције Крајине били на београдским улицама.

Сугерисао је да сведок "халуцинира" и позвао га да докаже своју тврдњу.

РФЈ-066 одговорио је да је увређен том сугестијом.

Адвокат Џордаш предочио је, потом, сведоку изјаву коју је дао 2003, а у којој је за исти догађај рекао да се догодио "у марту 1992".

У тој изјави, РФЈ-066 назначио је и да му је Мартић пренео да Станишић од њега "тражи да помогне босанским Србима да отворе коридор" пошто крајишки милицајци нису могли да прођу до Београда.

Заступник одбране тврдио је да је доказ да сведок "измишља" то што наводи различите године за исти догађај.

"Погрешио сам годину, потпуно сте у праву,'91-'92, али то се десило. Гарантујем главом да је то било, знам пуно мојих колега који су учествовали у томе", одговорио је РФЈ-066.

Браниоци настављају са унакрсним испитивањем сведока.

Станишића (66) и Симатовића (67) оптужница терети за прогон, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила током ратова у Хрватској и БиХ, 1991-95. У четири тачке оптужени су за злочине против човечности, а по петој за кршење закона и обичаја ратовања.

После првог суђења, првостепено веће Хашког трибунала ослободило је, 29. маја 2013, Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.

Апелационо веће Трибунала усвојило је, 15. децембра 2015, кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.