Кертесу правоснажно две и по године затвора за шверц дувана

Овом одлуком је потврђена другостепена одлука овог суда од прошле године, којом је Стојичић проглашен кривим и осуђен, након што је претходно у два наврата због застарелости кривичног гоњења Специјални суд обијао оптужбу против њега.

Апелациони суд је, међутим, заузео другачији став и осудио га на затворску казну.

Стојчић је брат убијеног генерала српске полиције и начелника јавне безбедности Радована Стојичића Баџе који се у оптужници помиње као један од организатора групе и да је злоупотребом службеног положаја спречавао да буде откривен шверц дувана.

Међутим, против њега поступак није вођен јер је убијен 11. априла 1997. године у ресторану "Мама миа" у Београду, више година пре покретања истраге у овом случају, а његово убиство до данас није расветљено.

Овом пресудом правоснажно је на две и по године затвора осуђен и Дејан Миленовић.

Пресудом је од Стојичића и Миленковића одузета противправна имовинска корист па су обавезани да у буџет Републике Србије солидарно уплате износ од 9.894.195,34 динара, али без законске затезне камате.

У погледу законске камате, Апелациони суд је у трећем степену, преиначио одлуку другостепеног суда, наводећи да Кривични законик не прописује урачунавање било какве, па ни законске камате.

Петар Миленковић је правоснажно осуђен на две године и два месеца.

Здравко Христов је правоснажно осуђен на казну затвора од две године, а бивши припадник екипе ванредних мера контроле Царине Небојша Николић на 20 месеци затвора.

Суд је, како се наводи, посебно ценио чињеницу да су кривична дела извршили омогућавајући осталима да остваре знатну противправну имовинску корист не само у виду избегавања плаћања јавних дажбина већ и могућности нелегалне продаје цигарета на територији СРЈ.

Оптужница терети браћу Стојичић да су организовали криминалну групу која је од 1996. до 1998. године преко Синишиног предузећа "Р 5 компани" из Ниша увозила цигарете уз помоћ запослених у Царини, који су им омогућавали да робу увезу без царинског евидентирања.

Помоћ је пристизала и од полицијских челника, које је, како се наводи у оптужници, организовао Радован Стојичић, тадашњи генерал српске полиције и начелник јавне безбедности, а њихов задатак је био да спречавају било какву контролу пословања предузећа његовог брата.

Цигарете су, према оптужници, лажно декларисане као тоалет папир, како би биле унете у земљу.

Кријумчарење се, према ономе што је познато, одвијало преко граничног прелаза Вршка чука, а завршавале су у приватним магацинима Стојичићеве фирме. Одатле су растуране по градовима Србије, углавном за уличну продају.