Банди изнуђивача вишегодишње казне затвора

Кривично веће Специјалног суда у Београду је пресуду донело једногласно, а у образложењу се наводи да су чланови те организоване криминалне групе били способни да схвате значај дела и да управљају својим поступцима.

Криминална група је организована у Лесковцу, Власотинцу и Нишу од 2004. до 2011. с циљем вршења кривичног дела изнуде и стицања непосредене користи, након давања новца на позајмицу оштећенима и мимо договора за противправну корист принудили да на своју штету нешто учине.

Као вођа групе означен је Владимир Стојановић, који је осуђен на једниствену казну затвора од седам година и осам месеци, а његови помагачи Радомир Филиповић, задужен за претње и приморавања оштећенима на шест година и осам месеци затвора, Дејан Цветковић, на четири године и осам месеци, колико је добио и Александар Петровић, запослен у Стојановићевом предузећу "Оморика", преко кога су прали новац.

Божидар Цакић, који је по наређењу Стојановића претио оштећенима и одузимао возила, осуђен је на шест година и пет месеци, док је бивши полицајац Милан Рајковић, који је по Стојановићевом налогу тражио и проналазио оштећене који су се скривали због сопствене безбедности, преузимао новац од камата и моторна возила, правио штетне уговоре на своје име, осуђен је на четири године затвора и новчану казну од 100.000 динара, коју је дужан платити у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде.

Члан групе Бобан Ивковић осуђен је на две године и три месеца затвора, а Милош Стаменковић, Зоран Станковић и Дејан Стојановић осуђени су на по шест месеци затвора.

Свима ће се урачунати време проведено у притвору, а предузеће "Оморика" дужно је да плати 21.053.137 динара због противправно стекнуте користи.

Члановима те криминалне групе одузета су путничка возила, мобилни телефони, лаптоп рачунари, два искоришћена ручна ракетна бацача, панцирни прслуци, муниција, ручни сузавац, уговори о купопродаји возила, пиштољ цз-99, торбица, гумена палица, регистарске таблице, као и полицијска значка и службена легитимација Рајковића.

Осуђени су дужни и да сносе све трошкове кривичног поступка и судског паушала.

У образложењу пресуде се чуло да, након што су оштећенима позајмљивали новац, одређивали су различите камате мимо договора, први пут када су оштећени каснили са исплатом камате, претили су, саопштавали да је дуг нарастао, уводили казнене дневне камате од 500 до 5.000 евра.

Оштећене су под принудом и батинама приморавали да потписују уговоре и признанице да су узели неупоредиво веће износе, узимали им возила, преписивали некретнине на себе, чак су у једном случају узели целу штампарију са шест машина оштећеном.

Оштећене су такође противправно затварали, ограничавали слободу кретања, тукли, палили им упаљачем прсте на ногама, понижавали, претили да ће "силовати жену и дете", "испећи дете на ражњу", "пуцати у колена", саопштавали "да ће им бити дужни док су живи", приморавали на разне малверзације, фалсификовање саобраћајних дозвола...

Судско веће је навело да је извело све доказе, да је утврдило чињенично стање, да је дошло до правних закључака, као у претходном
делу суђења.

Навели су да је уочљиво је да су казне блазе у односу на све оптужене, јер, како је образложено, олакшавајућа околност је дужи временски протек од извршења кривичних дела.