Кертесу правоснажно две и по године затвора за шšверц дувана

Против Синише Стојчића је раније у два наврата због застарелости кривичног гоњења Специјални суд обијао оптужбу, али је Апелациони суд заузео другачији став и осудио га на затворску казну.

С обзиром на то да је у односу на Стојчића, пресуда преиначена после главног претреса, она није још правоснажна и Стојчић има право да уложи жалбу трећестепеном већу Апелационог суда.

Стојчић је брат убијеног генерала српске полиције и начелника јавне безбедности Радована Стојичића Баџе који се у оптужници помиње као један од организатора групе и да је злоупотребном службеног положаја спречавао да буде откривен шверц дувана.

Међутим против њега поступак није вођен јер је убијен 11. априла 1997. године у ресторану "Мама миа" у Београду, више година пре покретања истраге у овом случају, а његово убиство до данас није расветљено.

Осим Стојчићу ослобађајућа пресуда преиначена је и Дејану Миленовићу, па је осуђен на две и по године затвора и такође има право да се жали, наведено је на сајту Апелационог суда.

Пресудом је од Стојчића и Миленковића одузета против правна имовинска корист па су обавезани да у буџет Републике Србије уплате износ од 9.894.195,34 динара заједно са законском затезном каматом.

Казна је за шест месеци смањена и Кертесовом бившем саветнику Петру Миленковићу па је правоснажно осуђен на две године и два месеца.

Здравко Христов је правоснажно осуђен на казну затвора од две године, а бивши припадник екипе ванредних мера контроле Царине Небојша Николић на 20 месеци затвора.

Ненад Живановић је правоснажно ослобођен оптужби због недостатка доказа да је извршио кривично дело, а том одлуком је преиначена првостепена пресуда којом је оптужба против њега била одбијена због застарелости.

Приликом доношења одлуке о казни за Кертеса, Миленковића, Христова и Николића, Апелациони суд је имао у виду протек времена од извршења кривичних дела, истовремено ценећи и чињеницу да се ради о изузетно сложеном кривичном поступку, наводи се у образложењу одлуке.

Приликом одмеравања казни, Апелациони суд је "посебно имао у виду јачину повреде заштићеног добра, односно висину противправне имовинске користи коју су прибавили Стојчић и Миленовић, која истовремено представља износ штете по буџет СРЈ.

У односу на Кертеса, као директора Савезне управе царина и остале запослене у Царини, суд је како наводи, посебно ценио чињеницу да су кривична дела извршили омогућавајући осталима да остваре знатну противправну имовинску корист не само у виду избегавања плаћања јавних дажбина, већ и могућности нелегалне продаје цигарета на територију СРЈ.

Оптужница терети браћу Стојичић да су организовали криминалну групу која је од 1996. до 1998. године преко Синишиног предузећа "Р5 компани" из Ниша увозила цигарете уз помоћ запослених у Царини, који су им омогућавали да робу увезу без царинског евидентирања.

Помоћ је пристизала и од полицијских челника, које је како се наводи у оптужници, организовао Радован Стојичић, тадашњи генерал српске полиције и начелник јавне безбедности, а њихов задатак је био да спречавају било какву контролу пословања предузећа његовог брата.

Цигарете су, према оптужници, лажно декларисане као тоалет папир, како би биле унете у земљу.

Кријумчарење се, према ономе што је познато, одвијало преко граничног прелаза Вршка чука, а завршавале су у приватним магацинима Стојчићеве фирме.

Одатле су растуране по градовима Србије, углавном за уличну продају.