Кертесу три године затвора

Осим Михаља Кертеса осуђен је и његов бивши саветник Петар Миленковић на две године и осам месеци затвора, јавља Танјуг.

На по две године затвора осуђени су бивши припадник екипе ванредних мера контроле Царине Небојша Николић и Здравко Христов.

Поред Стојичића, суд је због застарелости кривичног гоњeња одбио оптужбу и против бившег начелника СУП-а Зајечар Ненада Живадиновића и власника сокобањске фирме "Декс" Дејана Миленовића.

Стојичић је брат покојног генерала српске полиције и начелника Jавне безбедности Радована Стојичића Баџе који се у оптужници помиње као један од организатора групе, јер је злоупотребом службеног положаја спречавао да буде откривен шверц дувана, али против њега поступак није вођен, јер је убијен 1997. године.

Овo је друга првостепена пресуда, која је након поновљеног суђења изречена Стојичићевој групи.

И на ову пресуду оптужени и тужилаштво имају право да се жале Апелационом суду у Београду, који је зимус укинуо прву пресуду којом је Стојичић био осуђен на пет година затвора.

Радован Стојичић Баџа убијен je 11. априла 1997. године у ресторану "Мама миjа" у Београду, више година пре покретања истраге у том случају, а то убиство до данас није расветљено.

Оптужени се терете да су учествовали у шверцу дувана од 1996. до 1998. године и прибавили противправну имовинску корист од 9,9 милиона динара.

Оптужница терети браћу Стојичић да су организовали криминалну групу која је од 1996. до 1998. године преко Синишиног предузећа "Р5 компани" увозила цигарете уз помоћ запослених у Царини, који су им омогућавали да робу увезу без царинског евидентирања.

Помоћ је пристизала и од полицијских челника, које је, како се наводи у оптужници, организовао Радован Стојичић, тадашњи генерал српске полиције и начелник јавне безбедности, а њихов задатак је био да спречавају било какву контролу пословања предузећа његовог брата.

Цигарете су, према оптужници, лажно декларисане као тоалет папир, како би биле унете у земљу.

Кријумчарење се, према ономе што је познато, одвијало преко граничног прелаза Вршка чука, а завршавале су у приватним магацинима Стојичићеве фирме. Одатле су растуране по градовима Србије, углавном за уличну продају.