Две деценије Хашког трибунала

Хашки трибунал обележава 20 година од када је Савет безбедности оформио ад хок суд за злочине почињене на простору бивше Југославије. Током тих двадесет година, многе архитекте ратова и директни починиоци злочина су се нашли на оптуженичкој клупи, али неки актери распада Југославије, попут Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића нису.

Ослобађајуће пресуде за хрватске генерале, Рамуша Харадинаја, као и Момчила Перишића, обележиле су последњих неколико година рада Суда у Хагу. Када је осниван, прокламована су три основна циља: кажњавање злочинаца, правда за жртве и помирење.

Пет сталних чланица Савета безбедности је 1993. године подржало оснивање Суда у Хагу. Међу њима су биле и Сједињене Америче Државе, чија је представница Медлин Олбрајт називана "мајком" Трибунала, и Русија, чији су званичници тражили да одговорни буду осуђени за злочине, без обзира на то ко су.

Руски дипломата Сергеј Лавров рекао је тада да Русија не може остати индиферентна спрам флагрантних и масовних кршења међународног хуманитарног права.

"Убиства, силовања, етничко чишћење морају се одмах зауставити и они који су одговорни за њих, без обзира којој страни припадали, морају бити примерено кажњени", истакао је Лавров.

Представница САД Медлин Олбрајт најављивала је да неће бити речи о победничком суду и да ће једини победник бити истина.

Двадесет година касније Хашки трибунал је нападан и хваљен, подржаван и ометан, виђен као праведан или непреведан. Иза њега остају пресуде за више од 130 особа и милиони страница доказа који ће бити грађа за писање историје.

Трибунал можда није испунио све своје циљеве, али је казнио многе директне починиоце злочина. Многи сматрају да то домаћи судови никада сами не би урадили.

Председник националног савета за сарадњу са Трибуналом Расим Љајић верује да је важно истаћи да су национална правосуђа заказала.

"Јер да су она кренула да процесуирају ратне злочине, питање је да ли би било потребе за трибуналом", каже Љајић.

Различита виђења Трибунала

Погледи на Трибунал зависе од различитих околности, па и од националне припадности.

"Срби не признају Трибунал, они само суде Србима а сви остали су ослобођени, или ће бити ослобођени. Све стране су ратовале, а они само Србима суде", каже становник Пала Јово Гавриловић.

Жртва силовања у рату у БиХ Бакира Хасенчић верује да она и многе друге жртве верују да ниједан ратни злочинац не би био ухапшен и осуђен да није било Хашког трибунала.

Србија се дуго мучила покушавајући да нађе начин да сарађује са Трибуналом, а да на домаћој сцени не трпи политичке последице због непопуларних изручења. Они који су ту политику водили више од једне деценије кажу да другачије није могло.

"Пробали смо све. И кад нисмо сарађивали није ишло, и кад смо сарађивали имали смо последице у земљи. Ово је најбоље што је могло, да извршимо своје обавезе, а требаће још много година да би помирење заживело", истакао је Љајић.

Иако стоји чињеница да жртве из Приједора, Санског Моста, Вуковара, Сребренице, са Косова не би дочекале правду да није било Трибунала, чињеница је и да српске жртве из Олује и жртве злочина које је починила ОВК остају без хашке правде.

Бранилац пред Хашким трибуналом Слободан Зечевић истиче да су злочини потврђени, а нико није осуђен.

Када је Трибунал осниван, никоме није ни падало на памет да ће и НАТО ратовати на Балкану и да би једнога дана многе његове "колатералне грешке" начињене приликом бомбардовања СРЈ и цивилне жртве могле да буду предмет рада Трибунала.

На крају нико није одговарао због бомбардовања РТС-а, или убијања цивила у градовима Србије.