ЕУ до 2027. без руског гаса – реалан план или политичка илузија

Брисел је предложио обавезујућу забрану увоза руског гаса и течног природног гаса (ЛНГ) до краја 2027. године. Ова одлука, уколико буде усвојена, значи постепено гашење постојећих уговора са Русијом и потпуну елиминацију руског гаса са европског тржишта. Међутим, бројна питања остају отворена – од енергетске безбедности до политичке изводљивости, нарочито у светлу глобалне нестабилности и кризе на Блиском истоку.

Јелица Путниковић, уредница Портала енергије Балкана, сматра да је овај предлог "рачун без крчмара". Подсећа да иако су поједине земље, попут Аустрије, већ добровољно престале да увозе руски гас, оне планирају да се поново окрену сарадњи са руским компанијама након окончања рата у Украјини, због нижих трошкова.

"ЛНГ гас је далеко скупљи и логистички компликованији, па ова одлука делује као тренинг строгоће без дубљег увида у стварну енергетску ситуацију у Европи", оценила је Путниковић.

Мађарска и Словачка као критичне тачке

Европска комисија жели да онемогући да Мађарска и Словачка блокирају ову забрану, иако те земље и даље активно користе руски гас. Упркос томе, како подсећа председник Скупштине удружења за гас Србије Војислав Вулетић, реалност гасне логистике и зависности од транзитних рута ограничава брзу енергетску трансформацију.

"Немачка је пре кризе увозила 50 милијарди кубних метара руског гаса годишње. Гас није само енергент – он је и сировина за хемијску и петрохемијску индустрију. Без тог ресурса, европска индустрија је у озбиљном проблему", нагласио је Вулетић.

Геополитички фактори – Иран, Израел, Украјина

Осим енергетских и економских изазова, предлог забране долази у тренутку када постоји могућност ескалације израелско-иранског сукоба. Затварање Ормуског мореуза могло би озбиљно да угрози испоруке гаса из Ирана и Катара ка Европи, што би додатно ограничило снабдевање.

"Америка жели да повећа извоз свог ЛНГ гаса, али питање је да ли су њени капацитети довољни. Иначе, чак 60 одсто глобалног ЛНГ је већ уговорено са Азијом – Јапаном, Кином, Индијом и Јужном Корејом. Европа се бори за преостали део", истиче Путниковић.

Како наводи Вулетић, производња течног гаса је технолошки и финансијски изузетно захтевна.

"Производња ЛНГ подразумева екстракцију шкриљаца, чишћење, прераду, хлађење, транспорт танкерима и поновно враћање у гасовито стање. Све то удвостручује цену у односу на гас из гасовода. Европа хоће да купује гас кога нема – и то по већој цени", указао је Вулетић.

Србија и Балкан – регионална перспектива

Србија, према речима Јелице Путниковић, добија мање од 20 одсто гаса из домаће производње. Балкански ток обезбеђује стабилност, али увођење алтернативних праваца – попут интерконектора са Азербејџаном или ЛНГ терминала у Александрополису – још није у пуној функцији.

"Ми гас добијамо и из Азербејџана, али те количине су симболичне у односу на потребе. ЛНГ терминал у Грчкој тек што је почео са радом, већ је у ремонту. Конекција са Северном Македонијом није завршена, а капацитет гасовода преко Бугарске ограничен је на 1,8 милијарди кубика – што је тек половина српске потрошње", објашњава Путниковић.

Вулетић износи да је Србија, у овом тренутку, у стабилнијем положају него неке чланице ЕУ.

"Мађарска је већ склопила уговор на 15 година са 'Гаспромом'. Србија треба да тежи истом. Не на три месеца или пола године – већ дугорочно, стабилно, по повољној цени. Према изјави Бајатовића, преговори се воде и цена ће бити повољнија", рекао је Вулетић.

Енергетска безбедност као политички инструмент

Истичу да је питање гаса постало геополитичка карта.

"Гас је нова политичка валута. Европа више нема луксуз да доноси одлуке у идеолошком вакууму. Ако Катар, Иран или Русија не испоруче гас, Европа нема где да га надокнади. Норвешка и Холандија смањују производњу, а улагања у нове изворе касне", закључује Путниковић.

Мада је иницијатива за забрану руских енергената потекла из Брисела, у пракси би је требало изгласати све чланице. Аустрија је већ најавила да ће наставити сарадњу са Русијом након рата у Украјини. Словачка и Мађарска се отворено противе, позивајући се на економску реалност.

"Живот иде мимо политичких декларација. Политичари у Бриселу не размишљају о томе шта ће бити са индустријом, пољопривредом и грађанима. Руски гас и даље увозе и Белгија, и Француска, и Холандија", подсећа Путниковић.

Северни ток – геополитичка енигма

Северни ток, иако делимично уништен, остаје тема геополитичке расправе. Према речима саговорника, Доналд Трамп је недавно изјавио да жели да купи гасовод, док се Немачка уздржава од његовог коришћења, упркос томе што једна цев и даље функционише и има капацитет од 27,5 милијарди кубних метара годишње.

"Питање је зашто се та цев не користи. Одговор ћемо, вероватно, добити ускоро", закључује Вулетић.