"Солидарни порез" је био боља идеја

Већина економиста поздравила је одлуку Владе Србије о смањењу трошкова државне администрације и тиме смањење расхода у буџету, што је услов да Међународни монетарни фонд одобри кредит Србији у износу од три милијарде евра.

Многи оцењују да ће Влада тако успети делимично да реши и проблем високе јавне потрошње, који економисти годинама оцењују као велики проблем. Влада ће, међутим, морати да уштеди 100 милијарди динара, да би нам ММФ кредит одобрио.

Иако поздравља такву одлуку Владе, професорка Економског факултета Даница Поповић не верује да ће Влада моћи да скупи ни трећину пара кроз уштеде у администрацији. За разлику од већине, професорка у разговору за Интернет портал РТС-а оцењује да је првобитна мера о увођењу "солидарног пореза" била боља.

"Прва мера Владе је била добра, зато што је једнозначна и свима јасна. Сумњам да ће влада кроз уштеде успети да скупи довољно новца, а остатак би требало да покрије кроз акцизе, а притом се не зна колико ће пара отићи у 'сиву' економију".

Зашто је Влада мењала одлуку?

Политика је берза интереса. Имала сам прилике да слушам људе из Владе како разговарају, то је као пијаца. Они морају да се на пијаци политички ускладе да би изашли на тржиште, и очигледно да је на том ланцу нешто зашкрипело.

То је као кад неко каже да мораш да извадиш зуб. Ако је потребно да се вади зуб, није довољно да се ставе две хладне марамице на образ, а нови пакет мера на то личи.

У неким коментарима наводи се да је ово једини начин да смањимо ионако гломазну администрацију?

Потпуно бих то подржала када бих била сигурна да ће заиста да смање администрацију. Они су само рекли да ће то да ураде, а пошто су склони да преваре, уопште им не верујем да ће то да ураде.

Неки економисти наводе да Србија има много већи проблем од буџетског дефицита, а то је спољнотрговински дефицит?

Та два дефицита су везана, када скаче буџетски дефицит, скаче спољнотрговински дефицит. Наш буџет је један скуп плата са расходне стране, и када тај буџет повећате, људи одлазе на море, купују увозну робу, дакле, све те паре одлазе у иностранство.

Уколико смањите плате у администрацији, истог тренутка ће пасти увоз, а самим тим и спољнотрговински дефицит. А забране увоза су и непримерене, и лоше, и контрапродуктивне.

Да ли је Србија презадужена земља?

Два су критеријума како се мери да ли је земља презадужена. Спољни дуг Србије је 20 милијарди евра, али мерите га у односу на бруто домаћи производ (БДП) и у односу на извоз, односно способност да се отплаћују дугови.

Наш дуг је мањи од 60 одсто БДП-а, дакле улазимо у Критеријуме из Мастрихта (који важе за земље ЕУ), па са те стране наш дуг није тако велики.

Проблем је што је наш извоз толико мали, да тај други показатељ каже да смо ми на граници да будемо високо задужена земља, не зато што је дуг велики, него што ми мало извозимо.

Државни дуг од тога износи свега шест милијарди и држава Србија би могла сада да га врати из девизних резерви.

Међутим, други део дуга је приватни, он је настао зато што банке по Србији лихваре и узимају огромне камате и привредници одлазе у иностранство и узимају тамо кредит, али то је свако појединачно урадио и појединачно одговара, дакле они нису држава Србија.

Да ли држава у условима кризе треба да помогне привреди око тих кредита?

ММФ је све банке замолио да се ти приватни дугови репрограмирају, зато што је заиста ван њихове моћи било то што је криза наишла и они сада немају коме да продају робу. Ју-Ес-Стил, на пример, нема коме да извози челик кад све фабрике аутомобила у свету стоје.

Зашто су кредити у Србији још увек толико скупи?

Нема довољно понуде. Нису дозвољене гринфилд инвестиције у банкарском сектору, него оне банке које желе да дођу код нас морају да купе неку домаћу банку, која најчешће има много запослених радника и лош менаџмент.

Ако малине на пијаци коштају триста динара, а ви не дозвољавате трећем понуђачу који би их продавао за двеста да дође, онда се треба запитати зашто коштају триста.

Постојале су критике да се доста новца из девизних резерви троши на одбрану курса, а курс слаби, па је постављено питање да ли банке које овде послују износе новац из земље?

Када је овде криза била најављена људи су почели да подижу новац из банака врло снажно. Њиховим мајкама банкама је било важно да банке у земљама у транзицији задрже кредибилитет, јер је банка име и ако не буде била у стању да исплати људе који су дошли да подигну паре, она би изгубила клијенте на овом тржишту.

Зато су матичне банке слале новац филијалама у огромним количинама, наравно као кредите, да би се ситуација смирила. Пошто је то био краткорочни кредит, банке су новац после три месеца морале да враћају.

Друго, стране банке су виделе да је овде привредна ситуација лоша и покушале су да изнесу новац, али је паметном политиком обавезних резерви и политичким притиском то спречено. Да није извршен притисак на њих, оне би то урадиле.

Да ли неко може да гарантује где ће курс динара да се заустави?

Не може нико то никада да каже, као што не знамо колико ће сутра да кошта килограм шећера, јер то зависи од понуде и тражње.

Кључ целе приче је да сада има мање евра, због тога што нико не извози, не стижу дознаке из иностранства, јер су људи изгубили послове, па не могу да шаљу новац. И трећа ствар је да имате мање страних инвестиција.

Дакле, имате мању понуду евра, то више кошта, јер што нечега мање има, то је скупље. Уместо ове три ствари морате нешто хитно да урадите, и зато су те три милијарде евра кредита ММФ-а важне.

То је кључ за одржање курса на овом нивоу. Курс нема разлога да не остане на овом нивоу, али је то условљено тиме да смањимо расход за сто милијарди.

Централне банке других земаља снижавају каматне стопе како би што више новца упумпале у привреду, код нас је она на нивоу од 15,5 одсто.

Али, овде је ситуација другачија. Ви у Европи немате тражњу, па домаћа роба нема купца, зато што су људи изгубили посао. Они упумпавају новац не би ли људима дали паре у руке, како би се тај ланац вратио.

У Србији домаће робе уопште нема. Када бисте упумпали паре, оне би отишле у Немачку, Аустрију, Кину, Турску. То би изазвало инфлацију и спољнотрговински дефицит.

"Фајненшел тајмс" је објавио информацију да би требало омогућити земљама источне Европе да пређу на евро под слабијим критеријумима од оних који постоје за државе еврозоне.

Када у некој држави имате евро, ви шаљете поруку да задовољавате Критеријуме из Мастрихта, што значи да живите у земљи где је инфлација 1,5 одсто, буџетски дефицит мањи од три одсто итд.

Ако узмете ту новчаницу а да ове услове нисте испунили, ви сте "слепи путник". Ви се возите, а нисте платили карту. Типичан слепи путник је Црна Гора.

Али ми имамо много више становника, па њима не би пало на памет да нам дозволе да уведемо евро. А ако сви "слепи путници" узму евро, разбиће га.

Неки домаћи критичари кажу да Србија не треба да примењује Споразум о стабилизацији и придруживању, док Европа нама држи царине

Прво, Европа је нама све царине скинула.

Друго, Србија мора да зна шта хоће. Ако жели у Европу онда треба да скине царине. Или да кажете "ја никада нећу у Европу" и оставите царине. Али не истовремено да будете и левичар и десничар.

Челник Светске банке је недавно рекао да је тржишној економији потребан људски лик. Како би изгледала та нова економија?

Не може операциона сала да има људски лик, нити тезге на пијаци, не можете очекивати да људски лик имају механизми.

Капитализам и тржишне механизме нико није измислио, њих су људи само прихватали, као што новац нико није измислио. Тај механизам има грешке, упада у кризе, али и из њих излази и иде даље, ту људског лика нема.

Тачно је да то није праведно. Америка има највећи распон између доходака грађана, али ако било кога на кугли земаљској питате - ако емигрираш, где би ишао, он би рекао да би ишао баш у Америку.