Смедерево, карика у походу кинеских челичана на Европу?

Кинески гигант челичне индустрије "Хестил" прошлог месеца откупио је српску компанију за 46 милиона евра.

Руководство кинеске компаније очекује да куповина смедеревске Железаре, која производи око 875.000 тона сировина, повећа конкурентност и ојача утицај те компаније на европском тржишту, јавили су кинески медији.

"Хестил" је основан 2008. године спајањем две челичане из провинције Хебеј, која има 73 милиона становника и налази се близу престонице Пекинга. Реч је највећој кинеској и трећој светској компанији у области производње челика по обиму производње, који, процењује се, износи близу 50 милиона тона челика годишње.

Са уделом у 70 страних компанија у 30 земаља, "Хестил" у свом портфолију већ има велике поседе у иностранству, али је генерални директор Ју Јонг, поводом куповине "Железаре Смедерево", кинеским медијима изјавио да његова компанија намерава да већ до 2018. године повећа своје приходе из иностранства за 30 одсто – на 20 милијарди долара, па "Хестил" наставља да активно ради на ширењу у Европи и другде.

Кинески Голијат 

Прича о кинеској индустрији челика прича је о дугогодишњем непрекинутом расту, дивовским капацитетима, али и расцепканости. Наиме, у 1999. години Кина је произвела 123 милиона тона челика, у 2009. 567 милиона тона, а ове године, ако се производња настави темпом из прва три месеца, из пећи најмногољудније земље света требало би да изађе фантастичних 834 милиона тона те важне али тренутно јефтине сировине.

Иако су на самом светском врху још увек компаније из других делова света, индијско-европски конзорцијум "Арселор–Митал" и аустралијски гигант "BHP Bilition", шест од десет највећих светских произвођача је пореклом из Кине, а у тој далекоисточној држави ради више од 1.000 произвођача челика, па не изненађује податак да је у 2013. години она произвела нешто више од 50 одсто укупне светске продукције челика.

У 2014. Кина је имала капацитет који јој је омогућавао да, ако то жели, произведе чак 1,16 милијарди тона челика. Такви огромни капацитети развијени су да би се задовољила готово незасита потражња током протекле две и по деценије високог економског раста у Кини када су читави градови ницали готово преко ноћи.

Велики подстицај за раст производње у Кини последњих година су и огромне количине новца које је кинеска влада упумпала у економију након Лиман шока, спроводећи велике инфраструктурне пројекте и пруживши могућност банкама да јефтино позајмљују новац од централне банке и прослеђују га привреди у форми кредита, све да би избегла успоравање привреде и сценарио оштре штедње и резова какав је виђен у Европи.

Кина, међутим, сада покушава да оствари прелазак са економије у којој доминирају масовна производња јефтиних производа, инвестиције у инфраструктуру и извоз, у зрелију економију у којој већу улогу имају услуге, иновације, информациона технологија и домаћа потрошња.

Ту транзицију неизбежно прати успоравање економског раста и умањивање производних капацитета, па је кинеска влада почетком ове године објавила план о елиминацији вишкова у сектору производње сировина, због чега би 15 одсто радне снаге запослене у угљокопима и челичанама, односно око 1,8 милиона радника, до 2020. године требало да буде пензионисано или преквалификовано.

Разлози за експанзију у иностранству

Кинеске компаније, као што су "Хестил" и "WISCO", све агресивније улажу у изградњу железара великог капацитета на афричком континенту и у проширење постројења у јужној и средњој Европи, у земљама попут Србије и Словачке, упркос томе што читаву Европу потреса економска криза, услед чега и донедавно најсолидније фирме, које послују у највећим европским економијама, као "Тата стил" у Британији и "Тисен-Круп" у Немачкој, бележе веће или мање губитке. 

Према по подацима ОЕЦД-а, тренутна искоришћеност капацитета на глобалном нивоу износи (само) 67,5 одсто, што значи да у свету постоји вишак производних капацитета од преко 750 милиона метричких тона челика. Око половина тог вишка отпада на Кину, а њена улагања у проширивање производње у Европи, Африци и другде прете да даље продубе тај проблем.

Стога се поставља питање који је циљ експанзије у иностранству, односно у чему кинеске компаније виде интерес у куповини железара широм света, од којих највећи део грца у дуговима, када је извесно да потражња у Кини, али и другим економијама које су протеклих година бележиле раст, осетно опада, те да је тржиште презасићено, услед чега цена челика већ неколико година пада. 

Један део одговора на то питање је идеја да би кинеске компаније, у условима када им прети пад потражње у сопственој земљи због успоравања економског раста и почиње спровођење владиног плана за смањивање загађења животне средине који подразумева и затварање железара, могле да обезбеде свој опстанак делимичном селидбом у иностранство и освајањем нових тржишта.

Управо провинција Хебеј, у којој се производи око четвртина кинеског челика и налази седиште "Хестила", у складу с тим условима је 2014. формулисала десетогодишњи план о измештању производње 20 милиона тона челика у иностранство. 

Даље, по извештавању кинеских медија, менаџери и економисти у најмногољуднијој земљи света сматрају да је сада прави тренутак за преузимање већег удела на светском тржишту због тога што су постројења за обраду гвожђа и производњу челика широм света тренутно јефтина и траже спас у инјекцијама страног капитала.

По њима, у будућности се може очекивати поновни раст цена челика и вредности тих постројења, те сходно томе и велики повраћај на инвестиције.

Треба рећи и да цене и плате у Кини све више расту, те да је југоисточна Европа кинеским предузећима сада привлачна и због ниских трошкова пословања, укључујући ту и јефтину радну снагу.

Страх на Западу

Остаје, међутим, да се види да ли ће Кинези успети у настојању да се добро позиционирају на европском тржишту, јер се Кина налази под великим дипломатским и политичким притиском САД и ЕУ да умањи производњу челика и уздржи се од засипања америчког и европског тржишта јефтиним производима из те индустрије.

Економисти са Запада, дакле, главног кривца за постојање прекомерних производних капацитета и презасићеност тржишта виде управо у Кини и, у мањој мери, у Јужној Кореји и Индији, за чије компаније тврде да не делују у реалним тржишним условима, јер уживају велике државне субвенције. 

Кинески произвођачи су у предности над предузећима из ЕУ због тога што могу да смање трошкове и цену својих производа кроз масовну набавку руда и производњу, као и због тога што је кинеска радна снага јефтинија него у развијеним земљама западне и северне Европе.

Део предности потиче и од тога што су кинеским компанијама на располагању велике своте новца у виду јефтиних кредита банака, али и то што у Кини држава до сада није присиљавала домаћа предузећа да троше на развој скупих технологија за заштиту животне средине.

Кина је прошле године извезла 12 милиона тона челика у Европу, а поседује капацитете који јој, у односу на домаћу потражњу, теоретски омогућавају да годишње извезе око 400 милиона тона.

Највећа европска економија Немачка је у 2015. години произвела 41 милион тона челика, па у земљама ЕУ владају дубоки страх и забринутост да би, у случају да се не посегне за заштитним мерама, због јефтиног кинеског челика, у наредним годинама више стотина хиљада људи могло да остане без посла.

Зато је за очекивати да би ЕУ ускоро могла да драстично пооштри квоте и тарифе за увоз челика кинеске производње.

И док Европљани оптужују кинеске компаније за нелојалну конкуренцију, јер њих, кроз пореске олакшице, отпис дугова и друге повластице подржава држава, кинеска страна оптужује ЕУ за протекционизам, па и неспособност да створи конкурентнија предузећа и стимулише раст сопствене економије.

Такође, с кинеске тачке гледишта, влада у Пекингу је већ учинила довољно у решавању проблема прекомерних капацитета, јер је већ наложила смањење производње за 90 милиона тона, те планира даље резове у висини од преко 100 милиона тона. 

Упркос тим плановима, капацитети у поседу кинеских предузећа још увек настављају да расту. Чак и ако се планови о редукцији остваре, мада поменуте цифре саме по себи јесу огромне, пропорционално гледано, за кинеске услове, реч је о релативно малој корекцији производње од око десет процената.

Зато ће те редукције вероватно захватити постројења са застарелом технологијом, која представљају највећу опасност по животну средину и нису довољно конкурентна, па отуд, могуће је, неће битно умањити притисак кинеског челика на европско тржиште и задовољити ЕУ и САД, које од кинеске владе траже да престане да субвенционише своје челичане и заустави дампинг.

Између Кине и ЕУ

Мада у Кини има аналитичара који упозоравају да Европа пролази кроз дубоку кризу, да Србија и околне европске земље имају малу популацију и слабо развијене економије, те стога малу потражњу за производима из Смедерева, стручњаци из индустрије челика и гвожђа у најмногољуднијој земљи света генерално позитивно оцењују куповину "Железаре Смедерево", као потенцијално важног упоришта за кинеске интересе на ширем, европском тржишту.

Продајом Железаре, Србија је учинила добру ствар, јер је себи прибавила добробит која се огледа у ослобађању државног буџета од обавезе покривања дугова тог губиташа, обезбеђивању посла за раднике, технолошкој модернизацији и проширење спектра и квалитета производа.  

Много тога, попут обима извоза, темпа и континуитета кинеских улагања, међутим, чини се, зависиће и од економског трвења између ЕУ и Кине, тј. од односа који ће Европска унија заузети према продаји "Железаре Смедерево" Кинезима и начина на који ће третирати производе који буду излазили из њених пећи.