Куда иде кинеска економија?

Просечна вредност акција на берзи у Шангају 24. августа је пала за девет одсто у једном дану, највише од Лиман шока 2007. Истовремено, берза у Хонгконгу пала је за 7,6 одсто а трговина акцијама око 2.000 фирми у Кини морала је бити обустављена због тога што је њихова вредност пала испод нивоа дозвољеног за размену.

Од почетка потреса на кинеском финансијском тржишту у јуну, општи индекс берзе у Шангају обрушио се са највишег нивоа од преко 5.000 поена, који је досегао средином тог месеца, на испод 3.000 поена при крају августа, што је пад од око 40 одсто за два месеца.

Кинеска држава била је присиљена да се умеша у трансакције на берзи, а мере које је одмах спровела биле су замрзавање даљег листинга нових компанија, обустављање трговине деоницама 1.700 предузећа и забрана државним фирмама да се повуку са берзе.

Све то, упркос томе што је, процењује се, кинеска влада претходно потрошила више од 150 милијарди долара купујући деонице разних предузећа у безуспешном настојању да спречи такав развој догађаја на берзи.

Финансијска ватра се брзо проширила Земљином куглом па је вредност акција на Токијској берзи тог дана пала чак 900 јена, док је берза у Њујорку у једном тренутку потонула за више од 1.000 поена. И тржиште хартија од вредности у Немачкој је забележило пад од осам одсто.

Светске берзе сместа су претрпеле губитак од фантастичних пет хиљада милијарди долара у вредности акција.

Узроци финансијске кризе у Кини

Страни економисти узрок потреса на кинеским берзама виде у настојању власти да путем медија охрабри обичне грађане да се активиније укључе у трговање акцијама и, кроз њихова улагања, оствари акумулацију капитала за стимулисање пословања предузећа.

У условима посустајања тржишта некретнина, кажу они, веће укључивање обичних грађана у берзанске трансакције требало је и да отвори нови пут за богаћење становништва и тако обезбеди унутрашњу политичку стабилност земље, те да учврсти позиције Комунистичке партије.

Тако су се у последње време на кинеским берзама појавиле стотине хиљада занатлија попут власника ресторана и фризерских салона, па и пољопривредника и таксиста, који су своје животне уштеђевине уложили у куповину акција и тако остварење свог "кинеског сна" о наглом богаћењу поверили брокерима, у уверењу да ће држава успешно интервенисати у случају да се појаве наговештаји о берзанском краху.

Та велика новчана инјекција, сматра се, проузроковала је вртоглави раст вредности акција од око 150 посто у периоду од годину дана, што је било у потпуном нескладу са кретањима у реалној економији, која последњих година бележи успоравање раста.

Тај мехур, природно, морао је да пукне, а акције да почну да пониру и то је управо оно што се дешава ових дана.

Кинески медији, међутим, последњих месеци говоре о прецењености акција и, делом, оптужују странце, попут брокера америчке компаније "Мерил Линч", за берзанске шпекулације.

Опасности које вребају у реалној економији

Међутим, више од тих потреса на кинеском финансијском тржишту, забринутост економиста у источној Азији изазивају конкретни индикатори који указују на успоравање економских активности у најмногољуднијој земљи планете.

Наиме, Кина последњих месеци бележи смањење у обиму транспорта робе, потрошњи електричне струје и извозу. Последњих година присутан је пад улагања у инфраструктурне пројекте, а након више година инфлације, сада се јављају и дефлаторна кретања и пад потрошње, који се, рецимо, очитује у паду продаје аутомобила.

У источној Азији, а и шире, стога се сада све више чују коментари да званични подаци кинеске владе на којима се базирају процене економског раста нису поуздани. Економски раст за ову годину пројектован је на око 7,5 одсто.

Међутим, многи аналитичари тврде да је тренутна стопа раста у Кини испод пет посто, највероватније три или четири процента. Има и оних који песимистично говоре о свега једном проценту, па чак и о стагнацији кинеске економије, односно завршетку економског раста који је у континуитету трајао читаве две и по деценије.

С тим у вези, поједини економисти износе тумачење да је изненадно обарање јуана које је извршено прошлог месеца, могуће, израз свести да се раст кинеске економије већ толико успорио да је потребно посегнути за монетарним мерама како би се кроз појефтињење кинеских производа одржала компетитивност те земље на светском тржишту и стимулисао извоз.

Латентна претња за кинеску економију је проблем огромних, ненаплативих дугова које су кинеске банке нагомилале кроз формалне и неформалне позајмице предузећима и локалним управама последњих деценија.

Неки економисти указују и на одсуство иницијативе и атмосферу немог ишчекивања у локалним управама у Кини до којег је дошло услед страха да би задуживање или брзо реализовање развојних пројеката могло да навуче сумњу истражних органа, јер је у току велика и немилосрдна кампање сузбијања корупције у државном апарату.

Највећи тренутни задатак кинеског руководства је извршити тзв. "меко слетање", односно релативно благ прелаз са "прегрејане" економије која масовно производи за извоз и брзо расте захваљујући потражњи из иностранства, у зрелу економију која се у већој мери ослања на сектор услуга и домаћу потражњу, те бележи нешто нижу стопу раста.

Међутим, велики потреси на берзи и слаби економски показатељи последњих месеци донекле су пољуљали поверење у способност кинеског руководства, које је у протекле три деценија важило за готово непогрешиво када је у питању вођење економије, да успешно изврши тај важан задатак.

Последице успоравања кинеске економије

Успоравање кинеске економије имаће последице по земље широм света, нарочито на оне у развоју и оне које су велики снебдевачи Кине сировинама као што су руде, нафта и гас.

На пример, државе попут Монголије, Аустралије и земаља супсахарске Африке остварују више од 30 одсто од свог укупног извоза кроз трговину са Кином, што их чини екстремно зависним од догађаја у том гиганту светске економије.

Конкретни механизми кроз које ће те и друге земље осетити последице догађаја у другој по величини економији света су смањење обима извоза у Кину кроз пад у наруџбинама и поскупљење сопствених извозних артикала у односу на кинеске због појефтињења јуана, те, индиректно, пад у приходима кроз опште појефтињење сировина на светском тржишту до кога ће доћи услед пада потражње у Кини.

Последице ће наравно осетити и развијеније државе у Азијско-пацифичком региону, нарочито производни сектор на Тајвану, у Јужној Кореји и Јапану.

Јапан се суочава и са проблемом да инвеститори и берзански шпекуланти спас од нестабилности на кинеском финансијском тржишту траже у куповини јапанске валуте, која се традиционално сматра безбедним уточиштем у време финансијских криза.

Јапански јен је већ забележио раст последњих недеља због догађаја у Кини, а то не одговара јапанској привреди и држави, које настоје да, одржавајући јен слабим, максимирају извозне приходе својих великих компанија, повећају плате јапанским радницима, те тако подстакну домаћу потрошњу и умакну из дефлаторне спирале која гуши јапанску економију већ дужи низ година.

Нема места паници

Међутим, највећи број светских економиста слаже се у оцени да нема места паници и да, дугорочно гледано, Кина остаје привлачно одредиште за инвестиције.

Они, такође, сматрају да благовременом реакцијом и спровођењем структурних реформи, Кина може да и у наредним годинама одржи улогу замајца светске економије.