Фабричке машине као музејски експонати

Проблем је што због кризе, ни у релативно новим приватним фирмама, ситуација није много боља.

Многе српске фабрике више личе на музеје него на производне погоне. Машине су у просеку старе 28 и по година, а у металском сектору, на пример, добрано су зашле и у пету деценију. Није много боље ни у хемијској индустрији.

Директор Хемијске индустрије "Жупа" Бојан Цветковић каже да је последње озбиљније инвестирање у куповину опреме било 2002, односно 2003. године.

"Пре тога све што је набављено било је пре 1990. године", каже Цветковић.

Ситуација јесте лошија у државним фирмама, али и приватници муку муче да набаве нову опрему.

Славиша Цветковић, власник Самосталне занатско-трговинске радње ДИТ'С у Лесковцу, каже да имаjу машине из 80-их година и да немају финансијске могућности за куповину нових машина, већ купују половне и, уз максимално одржавање, успевају да остваре солидан квалитет.

"Стандардни систем за набавку је или кредит или лизинг – то наравно није повољно везано за девизну клаузулу. Половна опрема је повољније али и непоузданије решење, међутим, ситуација изискује набавку такве опреме", каже Никола Котур, власник предузећа "Николо" у Крушевцу.

Протеклих година од четири увезене машине три су половне, па упућени кажу – прети ризик да нам земља постане депонија европског технолошког отпада.

Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку истиче да је један од разлога зашто нема купаца за та предузећа – зато што се неком ко би да улаже више исплати да гради нову фабрику него да је купи са застарелом опремом.

Са машинама двадесетосмогодишњацима у друштву смо Македоније и Албаније. А европске фабрике су нам поприлично далеко са просечних 16 година, при чему рачуницу кваре источноевропске чланице. У Немачкој и Данској опрема је стара у просеку девет година.