Стари занати губе трку са технологијом

Стари занати губе битку пред новим технологијама, потврђују подаци Националне службе за запошљавање. Само два кожара, један часовничар и ташнер у току протекле године успели су да дођу до посла. За воскаре и крзнаре радних понуда није ни било. Занатлије кажу да држава, осим што им не помаже довољно, слабо ради и на њихом очувању кроз систем школства.

Поцепане јакне и изношене ципеле, старе торбе и поломљене кофере у једној од ретких занатских радњи у престоници поправљају чак три члана из три генерације породице Поповић. Дека, син и унук заједничким снагама  боре се за опстанак. Посла има, не жале се.

"Ми можемо, радимо као један колектив- фамилијарно. Али мора много да се ради. Ради се од осам до дванаест сати понекад, кад има посла, каже занатлија Томислав Поповић.

Време, кажу, занатлијама "не иде баш на руку". Најстарији члан памти и боље дане. Разлика је осетна, а конкуренција немилосрдна.

"Раније док је била Југославија, радили смо разне послове за велика предузећа. Сада кад су Кинези ушли и унели своју робу, ми смо "спали" да радимо оправке, кожне галантерије и ципела, напомиње Мирко Поповић.

Због економске кризе, на прсте једне руке могу се пребројати они који од занатлије затраже нови каиш, ципеле или јакну. Ново се ређе купује, а старо све чешће поправља.

Грађани кажу да носе на поправку торбе, каишеве и обућу. Неки, мећутим, сматрају да су данашње ствари због јефтине производње неквалитетне и да имају свој рок трајања.

Само у престоници има око 7.500 занатских радњи, а у Србији је незанемарљив број предузећа која занатлијама нуде радна места. Пошто занатска занимања нису довољно популарна, те фирме ретко кога и запосле.

Директор Уније послодаваца Србије Драгољуб Рајић напомиње да је било страних компанија, које су тражиле су одређен број занатлија. Одговорили смо им да ми немамо школе за то или разреда у којима би се ђаци обучавали нити има довољно практичне наставе, каже Рајић.

Према његовим речима, занати, у одређеним деловима Србије у којима су инвеститори хтели да уложе новац, практично су изумрли.

Занате од изумирања западне земље штите школским системом, где су, као у Немачкој или Аустрији, њихови ђаци, поред жељене средње школе, у обавези да изуче и неки од заната. Наши ученици све ређе бирају занат. Кажу, много труда, а зарада мала. Зато не чуди што су српске занатлије у просеку све старије, а младих шегрта у њиховим радњама све је мање.