Рокови дужи, путеви краћи?

У десетогодиншњем плану до 2020. године Србија мора да изгради ауто-пут на Коридору 10, дуг 330 километара. Министрар Милутин Мркоњић обећава да ће бити готово до краја 2014. Велимир Илић, министар задужен за изградњу Коридора 11 крај обећава за 33 месеца. Испуњавање ових рокова је, чини се, у сенци другог податка. Наиме, аутопутеве кроз Србију градили смо брзином мањом од 20 километара годишње. Суседна Хрватска за десет година саградила је дупло више.

Да ли се српски ауто-путеви мере километрима или обећањима политичара? У предизборним кампањама рокови су били краћи, а путеви дужи. Када је реч о Коридору 10, који се већ годинама сматра приоритетом, оправдање за спорост није криза, јер је новац у старту био обезбеђен. Ако се елиминише тај фактор, остају само организација посла и избор извођача радова.

"Ако имате пројекте и пара за експропријацију можете да ангажујете на по 10 километара десет фирми на 100 километара и буде готово за годину дана, али кад немате пара и лоше сте организовани, ту је проблем", каже професор Грађевинског факултета Александар Цветановић.

Пројектна документација је у Србији рађена годину и по, а потом су уследили проблеми са експропријацијом земљишта. Рокови за завршетак радова су се померали брже него багери на путу.

"За мандата претходне владе и ових годину дана није нигде направљен пропуст. Посао се води на најбољи могући начин. То треба да буде признање и мени као министру и влади јер смо почели реализацију и обезбедили милијарду и 200 милиона евра за цео тај пројекат", каже Милутин Мркоњић, министар саобраћаја. 

Према његовим речима, завршити Коридор 10 од 330 километара за шест или седам година за њега је изванредан резултат.

Критичари тог резултата, наводе неке друге. Албанија је за последњих пет година изградила 300 километара ауто-пута. Од Приштине до границе са Албанијом прошле године пуштено је 38 километара ауто-пута изграђеног за само годину.

Од 2001. до 2012. године Хрвати су изградили 580 килиометара ауто-пута, Србија за исто време двоструко мање. "Да, и четири министра су затвору и председник Владе", каже Мркоњић. 

Ипак, Загрепчанима данас за 400 километара до мора треба до три и по сата, мање него Београђанима до Златибора, за готово дупло краћу раздаљину. Хрватски модел у Србији оцењују као превише скуп. Као повољнија варијанта често се наводи концесија.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета каже да су неке земље показале да су концесије јако добар модел јер решавају недостатак пара које Србија нема.

"Неко направи добар концесиони уговор, то је сад ствар земље какав ће уговор направити, на који временски период, шта подразумева та концесија, најчешће 50 метара сви објекти с једне и друге стране ауто-пута, али ово решава основи проблем савке земље а то је беспарица и да после неког времена, ипак можемо рачунати добијамо квалитетне путеве", каже Савић.

Са концесијама нисмо имали успеха. Пропале су оне за ауто-путеве Ниш-Прешево, Београд-Нови Сад, Хоргош-Пожега. Више среће ни са избором извођача радова. Од оних који су градили српске путеве, многи су пред судом, од Душана Боровице, власника "Војводина пута", преко Бранка Јоцића директора "Путева Србије", па до челника "Нибенс групе".

Оптужница је подигнута и против актуелног директора "Путева Србије". На терет им се ставља да су путарска предузећа, односно буџет оштетили за десетине милиона евра.