Јелена Бухач Радојичић, преживела ужасе Јасеновца: Највећа емоција коју памтим је одвајање од мајке

Када је о филму Лордана Зафрановића реч, Јелена Бухач Радојичић изразила је захвалност редитељу истакавши да је идеја о филму стара 40 година и да је кроз њега приказан само део страхота које су претрпеле генерације предака.

"Можда ће неко рећи да дуго траје, али толико страхота је било да није све могло да уђе у 4 сата и да се опише. Највећа емоција коју памтим је одвајање од мајке, иако су оца усташе већ одвеле. Опет кажем, наши преци су претрпели много страхота. Мало је 4 сата филма", навела је она.

Додала је да је филм важан допринос култури сећања, али и да такве приче треба стално приказивати.

Пакао логора и потрага која траје осам деценија

Присећајући се ратних година и априла 1942. године, госпођа Бухач Радојичић је испричала како је успела да избегне смрт у Јабланцу, али и како је одведена у логор Стара Градишка, где је раздвојена од породице. Из логора ју је спасила Дијана Будисављевић, али је њен најмлађи брат Илија нестао.

"Мој брат, имам ја још једног брата, Душана, који је био у Млаци са мојом баком. А Илија је био са мном и Живко у Старој Градишки, у логору... Мој Илија је у Градишки, смештен горе на спрат, мој брат Живко, он је отишао код њега и одео му проју, и он је њега вукао за панталоне да остане. Он није смео да остане, него је сишао поново доле, и то ми је испричао", сведочи она.

Траг о брату губи се у Загребу, где су одведени у пратњи Дијане Будисављевић.

"У Загребу, кад сам била ошишана и окупана, обукла сам све то моје старо, и сишла сам доле низ степенице, и мој Илија је, мога Илије су носили домобрани на носилима, и онда су, како да кажем, нисам могла ни да му приђем, само сам га испратила погледом. И то је задње виђење... Имам документацију да је он дошао до Загреба, имам листу за мене, за Живка, за Илију и за Бранка, Бранка од стрица. Али још увек га нема", нагласила је Јелена Бухач Радојичић.

Важност разговора са младим генерацијама

Као неко ко је држао предавања по школама, нагласила је да млади морају да знају истину о страдањима и да се о томе мора отворено говорити.

"Ја сам држала предавања по школама, и та деца су, овако, моја се није чула, они су заиста слушали ту моју дугачку причу. И кад се завршила прича, они су плакали и прилазили мени, и сликали се са мном... Ми мало полажемо вредностима наших страдања. Јако мало", казала је она.

Она је додала да никада није мрзела никога, али да се историјске чињенице и постојање логора за Србе, Јевреје и Рому не смеју заборавити нити умањивати.

"Пазите, ја никад у животу нисам неког мрзела, и да умем да мрзим. Не мрзим ја ни те Хрвате. Али с обзиром да је било толико логора у тој Хрватској, а ти логори су били постављени прво за Србе, па за Јевреје и за Цигане. Значи, постојали су логори, а они сад вичу да су радни логори. Зашто би људи ишли од својих кућа и ушли у те логоре? Питам ја вас", поручила је Јелена Бухач Радојичић.