Тинејџери, игрице и емпатија - шта стоји иза насилног понашања у школама

Родитељи ђака основне школе "Раде Кончар" у Земуну тврде да је ученик те школе, преко Инстаграм налога послао узнемирујућу поруку и наводно претио школским друговима. Министарство просвете обавештено је о случају. Психолошкиња Техничке школе на Новом Београду, Тијана Совиљ, наводи да тинејџери често нису способни да предвиде последице својих поступака, а околности у којима одрастају не подстичу развој емпатије.

"Кад говоримо о вршњачком насиљу, ми морамо да знамо да су деца у овом добу склона да направе свашта јер природно, неурофизиолошки, нису спремна, нису повезани делови мозга који регулишу садашње понашање и предвиђање последица - пењу се на мостове, изводе најразличитије акробације, угрожавају и себе и друге. Друго, тинејџери нису по природи емпатична бића зато што они заправо покушавају да саставе свој унутрашњи свет, а спољни свет им је мање битан", наводи Совиљ.

Утицај видео-игрица на развој емпатије

Објашњава да деца која одрастају уз видео-игрице често развијају неемпатично понашање јер у тим играма уништавају виртуелне непријатеље или објекте без реалних последица.

"Ми морамо да узмемо у обзир и развојне карактеристике деце која су расла на игрицама где они заправо уништавају свог непријатеља или чак случајне објекте – на пример, мачку која се појави иза зида, добијајући за то поене или дијаманте. Значи, они су васпитавани неемпатично, природно су неемпатични и природно немају везу. Није свако латентни психопата, али неко од њих ће постати", указује Совиљ.

Школски протоколи постоје, али нису довољни

Психолошкиња подсећа да школе имају протоколе за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања, који прописују поступке за рад са ученицима и особљем.

"Протокол каже да се деца испитују, да дају изјаве, да тим заседа у школи, да тим доноси одређене закључке, да се појачава васпитни рад са том децом и да се прави план заштите и насилника и жртава", каже Совиљ.

Међутим, у пракси протоколи често не функционишу како је замишљено.

"У основној школи имамо суспензију – дете иде 15 дана кући. Ако родитељи нису ти који разумеју о чему се ради, дете је на неки начин награђено. У средњој школи можемо да искључимо дете - укор, наставничко веће, искључење, али било би добро када би деца и родитељи схватили да су те васпитно-дисциплинске мере граница преко које се не иде", напомиње психолошкиња.

Ограничени ресурси за рад са децом

Совиљ додаје да је рад са децом која не праве проблеме такође ограничен због недостатка времена.

"Кроз школу прође велики број невидљиве деце којима је помоћ била потребнија у одређеним фазама. Много зависи и од сарадње са родитељима", наводи гошћа Београдске хронике.

Проблем је и у припреми наставника.

"Многи наставници имају имплицитне педагогије из свог одрастања. Огроман број наставника није педагошко-психолошки образован, а образовање које су имали није увек оно што је потребно за комуникацију са тинејџерима", упозорава Совиљ.

Она такође указује на бирократску оптерећеност: "Одузето нам је време због папирологије. Некада је бити професор било занимање достојно респекта, данас то више није случај. Питање је и колико могуће пренети правила из теорије у праксу".

Потребна подршка и боље дефинисани прописи

Истиче да би боље дефинисани прописи и већа подршка стручних служби значајно олакшали рад у школама и допринели већој безбедности деце.

"Постоји могућност да доношењем правилника и прописа буде свесније шта је могуће у пракси, али је важно да се слушају и практичари који раде са децом свакодневно", закључује Совиљ.

Цело гостовање Тијане Совиљ можете погледати у видеу на почетку текста.