Недостатак неговатеља у домовима за старе – последње уточиште или последња мука

У редакцију Београдске хронике стигле су две притужбе гледалаца, који су своје најближе сместили у домове за старе. У оба случаја корисници дома били су дементни. Како кажу, очекивали су да ће домови пружити сигурност, стручну негу и пажњу.

Прва суграђанка жалила се да њена мајка нема адекватну негу и да храна није добра. Жалила се и на хигијену, јер се у дому појавила шуга.

У другом писму, жена чији је муж био месец дана у дому и преминуо, жалила се на неадекватну медицинску негу.

Искуства анонимних саговорница отварају питања у вези са очекивањима, дужностима, обавезама и неге коју могу да очекују у домовима они који болују од деменције.

Радослав Миловановић из Удружења приватних установа социјалне заштите, домова за смештај одраслих и старијих рекао је да не постоји Правилник о лиценцирању установа који налаже тачне и прецизне услове да би се направила разлика оних домова који смеју да примају особе које болују од деменције и оних који никако то не би смели.

Коме се жалимо ако нисмо задовољни услугом

"Прави се разлика у установама које су регистроване и у Министарству здравља који имају регистровану општу медицину, лекарску службу и који званично пружају примарну здравствену заштиту и своје ценовнике, јер то је више од једног дома. То је разлика и у квалитету и у цени смештаја", рекао је Миловановић.

Надежда Сатарић из удружења "Снага пријатељства - Амити" наводи да уколико корисник односно његов сродник није задовољан услугом у дому, први коме може да се пожали је директор установе, односно власник ако је у питању приватни дом.

"Ако не буде задовољан оним што су му понудили као одговор или већ нису изашли у сусрет и нису поправили ситуацију следећа његова истанца је Министарство за социјална питања, односно Инспекција за социјалну заштиту која је дала дозволу, односно лиценцу да тај дом мора да ради", истакла је Старићева. 

Да ли је решење помоћ сродника кад нема довољно запослених

Сваки дом за старе мора да има бар две медицинске сестре, три неговатељице, директора, социјаног радника на првом месту, чистачицу и спремачицу. Девет радника за двадесетак корисника. Како се повећава број корисника, тако мора да се повећава и број радника.

"У домовима у последње време нема довољно особља, нема довољно неговатеља, нема довољно медицинских сестара и управо оног особља које треба да ради са корисницима и пружа им услуге. Самим тим је врло тешко, ако је пун дом да се обезбеди благовремена и квалитетна услуга сваком кориснику, али постоје решења и за то. Једно је запослење нових људи, друго је дозволити посете, посебно онима који су близу дома, да посетиоци нахране своју драгу особу, да је они изведу у шетњу ако је у колицима, рецимо. Мора да се нађе разумевања да се ова ситуација превазиђе", предложила је Сатарићева.

Радослав Миловановић је рекао да, иако ће они који се баве овим видом социјалне заштите рећи да се мора водити рачуна каква се услуга пружа, да постоји интерес за разговар са социјалним радником и са другим стручним радницима и да се скупљају информације малтене на дневном нивоу, то често није довољно.

У ситуацији када нема медицинског особља на тржишту рада, када су плате неговатеља знатно ниже него у земљама у окружењу, тешко је наћи људе који би радили овај, и те како тежак, посао.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања саопштило је да је од почетка ове године инспекција социјалне заштите обавила 90 надзора у домовима за смештај одраслих и старијих и да је, што се тиче домова за које су се обратиле анонимне саговорнице, упутила обавештења надлежним инспекцијама да изађу на терен.