Рат, миграције и трговина децом - колико их нестане на Балканској рути и како их заштитити

Рат у Појасу Газе и Украјини и даље оставља разарајуће последице по децу, која чине скоро трећину свих жртава показују глобалне статистике о трговини људима. Више од 50.000 деце је убијено или повређено само у Гази. Радош Ђуровић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила каже да деца нестају и дуж Балканске миграционе руте, где их је прошле године било чак 22.000 без родитеља. Марија Анђелковић из удружења "Астра", указује да су деца раздвојена од родитеља у имиграционим токовима у већем ризику. У великом броју случајева се дешава да су родитељи већ стигли до неких европских држава, а да се дете још увек налази на рути.

Око два милиона деце побегло је на почетку рата из Украјине у Европу. Тренутно је око шест милиона избеглица у Европи, од којих су 88 одсто жене и деца.

Радош Ђуровић истиче и да се око 21.000 деце води као нестали у Гази. Према извештајима, више од 50.000 деце је убијено или повређено. Готово свако дете је расељено – домови су им уништени, породице раздвојене, а детињство неповратно обележено дубоком траумом.

Марија Анђелковић указује да је трговина људима наша реалност. Нарочито у рату, који је како каже један од највећих "пуш" фактора, који гура неког у ланац трговине људима, поред сиромаштва, тешке економске ситуације, природних катастрофа

"Реалност је таква да деца чине преко 50 одсто идентификованих жртава трговине људима", упозорава Анђелковићева.

Када дете нестане из избегличког кампа

У рату, у избеглиштву, небитно је да ли је у Гази или на избегличком путу, деца су најрањивија и њихово присуство захтева посебну пажњу. Међутим, Ђуровић каже да смо сведоци да се често дешава да деца нестају чак и дуж наше балканске руте и прва адреса јесте управа камп.

"Организација која води такав камп, и полиција, уколико постоје такве снаге реда и мира. и онда се покреће да кажем нека међународна организација ако постоји у конкретном кампу. Покреће се да кажем де факто један поступак трагања за дететом, али врло често када се тако нешто деси остаје се и без резултата", наводи Ђуровић.

Подсећа да су разлози нестанка деце у камповима, поред рата и насиља, кријумчара и недостатак информација, некада то лоши услови у камповима, раздвојеност са примарном породицом и жеља деце да се с њима споје, некада и одсуство, да кажем, адекватне заштите и старатељске бриге. То су све неки од главних разлога због чега деца нестају..

Анђелковићева посебно наглашава да се ратне зоне користе за прикривање разних илегалних активности, па тако и трговине људима, пре свега зато што је тешко прибављати доказе у рату и у току трајања ратних дејстава.

"Тако да оно што се често дешава то је да жене и девојчице завршавају као сексуално робље у ратној зони, али имамо и случајеве да се деца користе у рату за ратна дејства, случајеви да су принуђене на вршење кривичних дела или радно експлоатисана", указује она.

Додаје да, су деца одвојена од својих породица најчешће мета криминалних група.

Да ли међународне организације могу да прате свако дете

Ђуровић наводи да међународне организације немају капацитетете да прате свако дете и да то показује свакодневна ситуација. У том смислу је најзначајнија је активност Међународног црвеног крста који има једну мрежу потрага за несталима, не само децом и покушава да направи такве коридоре дуж главних миграторних путева.

"Међутим, када једно дете нестане, када није документовано, много деце нема никаква документа, често нису ни у легалном положају, чак и у тим камповима, правно су невидљива. Када тако дете нестане, ако је странац у питању, онда локалне државе и институције тешко да имају времена да се тим проблемима баве. И ми то видимо, и дуж балканске руте и у нашем окружењу", објашњава Ђуровић.

Ипак, додаје да има и светлих тренутака, када се деца пронађу, али статистике забрињавају. Еуропол је само у 2015. када смо имали главни миграторни талас регистровао преко 10.000 нестале деце у том таласу до наше земље.

Нека деца се никад не јаве

Анђелковићева истиче да удружење Астра има телефон за несталу децу и напомиње да у време имиграционих токова расте статистика за 70 одсто више која се тиче деце које су одвојене од породице. Указује да су та деца у већем ризику, да их родитељи зову покушавајући да се споје са својим дететом.

"У великом броју случајева то је успешно, нажалост некад није. У великом броју случајева родитељи су већ стигли до неке европске земље, рецимо Немачке, Аустрије и тако даље, а дете се још увек налази на рути. И успевамо преко Међународног црвеног крста и неких других организација, државних институција, али још увек није то системски решено", наводи она.

Ђуровић каже, да се нека деца никад не јаве, нека заврше у криминалним ланцима експлоатације, нека погину и погину и изгубе живот на путу и то је врло узнемирујући податак.

"Ово је ствар институционалне борбе. Потребно је и умрежавање, дуж рута миграције где деца пролазе, као што је, на пример, Балканска рута. У прошлој години је преко 22.000 деце без пратње родитеља идентификовано на тој рути. Значи, потребна је координација између институција и полиције и центара и социјалних служби да се прати овај проблем и пријављује", закључује Ђуровић.