Читај ми!

Јозеф Шкултети спасао од НАТО бомби 630 деце из Србије – живи доброта Диане Будисављевић и Оскара Шиндлера

Један Словак помогао је да више стотина деце из Србије тешке дане бомбардовања спокојно проведу у Словачкој. Ово је прича о Јозефу Шкултетију, необичном човеку посвећеном хуманитарним активностима и очувању сећања на борце против фашизма, који је о свом трошку у Словачку пребацио више стотина малишана из Србије 1999. године, а сада помаже украјинским избеглицама.

Јозеф Шкултети спасао од НАТО бомби 630 деце из Србије – живи доброта Диане Будисављевић и Оскара Шиндлера Јозеф Шкултети спасао од НАТО бомби 630 деце из Србије – живи доброта Диане Будисављевић и Оскара Шиндлера

Пут води кроз шуму до хотела “Партизан” на Јанковом Вршку у средишњој Словачкој. Фасада и унутрашњост су од дрвене ламперије из шездесетих година двадесетог века. С чипканим завесама на прозорима, права је временска капсула.

У хотелском ресторану седи неколико људи. Међу њима је крупнији господин. У обичној мајици кратких рукава, помало грубог лица, личи на припадника радничке класе. Ни по чему не одудара од редовних гостију.

“То је власник хотела, Јозеф Шкултети”, каже ми пријатељ Кристијан Обшуст, иначе археолог, заменик директора Архива Војводине, на чији позив сам се обрео у словачким планинама.

"Помозимо деци која живе под бомбама"

У почетку резервисан и ћутљив, Јозеф се полако отвара и преда мном се открива изузетна животна прича. Кажу добар глас се далеко чује, а лош још даље, али је Јозеф изузетак: глас о скромном човеку организатору великих хуманитарних акција кружи по целој Словачкој, али тамо где би требало да се о њему највише зна, у Србији, тај глас као да је сасвим утуљен.

„Много је помогао нашој деци 1999. године“, каже ми Кристијан.

„Радио сам у фирми за транспорт. Често сам долазио у Србију. Три дана пре бомбардовања био сам у Војводини, а дошао сам и на самом почетку рата. Видех забринута лица родитеља, чух тешке експлозије и сирене које парају душу да се у њој заувек настане. После много деценија чини ми се да их и даље чујем у шумском миру централне Словачке где живим”, започиње своју причу Јозеф.

“Окупио сам пријатеље који су се бавили истим послом и дао им предлог: помозимо деци која живе под бомбама. Да барем најмлађима сећања из детињства не буду само сирене, рат, разарање, страх”, тихо говори Јозеф са пуно поштовања и захвалности својим пријатељима, возачима аутобуса, који су се одазвали његовом позиву, али под условом да Јозефов аутобус крене први, на челу колоне.

Седам пута су долазили у Бачки Петровац и Нови Сад. На терену им је помагала Матица словачка у Југославији. Преко њих су разгласили да ће примити свако дете које им родитељи упуте без обзира на националност или веру и стараће се о њему у Словачкој до краја рата.

Јозеф објашњава да је деци с југа земље, рецимо из Ниша или из Пожаревца, било тешко у ратном стању да стигну до Војводине. Да би остварио свој хумани план, Јозеф је морао да организује достављање нафте у земљу под бомбама и санкцијама, коју је онда делио бесплатно родитељима широм Србије да би довезли децу до Новог Сада и Бачког Петровца, где су их чекали аутобуси Шкултетија и његових пријатеља који су их одвели до Словачке.

“Ангажовали смо лекаре и психијатре да буду с малишанима дежурни двадесет и четири сата. За децу је веома стресно раздвајање од најближих које остављају под бомбама. Када смо их довели у хотел у Словачкој чији сам власник, три дана су били код мене да би се навикли на нову средину под надзором стручњака. У међувремену смо организовали породице широм Словачке да их приме у своје домове и породице. Много нам је помогла лутеранска црква у Братислави. Касније се овој акцији придружила и југословенска амбасада. По мојој евиденцији током рата смо се старали о 531 детету, мада Матица Словачка тврди да их је било стотинак више – 630”, каже у даху Јозеф и дочарава олакшање које је осетио када је завршена НАТО агресија.

Плашио се да ће деца дуго бити раздвојена од родитеља. Био је спреман да им помогне да се школују и да изграде свој живот у Европи, али за то, на срећу, није било потребе.

После свега неколико месеци у његовом хотелу су се окупили малишани расути по породицама широм Словачке. Аутобусима су враћени у Србију.

“Не могу да опишем колико ми значи дечја радост којој сам тад био сведок. Многи никада пре тога нису били у иностранству. Уместо рата и сирена, омогућили смо малишанима један леп излет, стекли су нове пријатеље и научили нешто ново”, прича са задовољством Јозеф.

Зачуђен да за ову хуманитарну акцију у Србији данас нико не зна, упитах га да ли је икада добио орден или било какву награду.

“Усред рата 1999. године понудили су да ми Милошевић уручи орден. То што смо ми учинили, то је човечност, ништа више. Било би непоштено да једини добијем награду, а цела акција би била немогућа без ангажовања великог броја људи. Било је шофера аутобуса који су се одрекли својих дневница, ризиковали животе под бомбама да извуку децу преко границе... Како ја једини да примим орден? Предложио сам да уместо доделе ордена председник Србије организује вечеру за главне организаторе акције, да нас све окупи у Београду. Уместо размевања, добили смо – заборав. Нико није добио чак ни захвалницу, а било је изузетно пожртвованих колега који су много ризиковали прелазећи мостове усред бомбардовања. Није захвалност неопходна, није била ни очекивана, али би било нормална”, размишља наглас Јозеф двадесет и пет година од овог хуманог чина и наводи имена организатора који више нису међу живима.

"Верујемо у добро у човеку!"

На Ускрс 2023. године у Кисачу окупило се шездесеторо одраслих људи – некадашње деце склоњене на безбедно у ратном вихору у Словачку под Јозефово окриље.

“Ми смо се руководили речима словачког политичара, главне личности Прашког пролећа, Александра Дупчека: 'Верујемо у добро у човеку'“, каже Јозеф.

Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат уручило је награду Јозефу Шкултетију поводом 25. година НАТО бомбардовања “за исказано доброчинство и помоћ Србији у најтежим тренуцима, за несебичну подршку онима којима је помоћ била најпотребнија, за развијање пријатељства међу народима” и поднеће иницијативу Канцеларији за ордене председника Републике Србије за одликовање Шкултетија и организатора хуманитарне акције помоћи деци из тадашње Југославије.

Јозеф Шкултети – човек с ногама на земљи

„Потичем из сиромашне породице. Био сам најстарији међу петоро деце. Радио сам као слуга код богатих људи да бисмо сви могли да преживимо.

Моја бака је одлазила у цркву заједно са тетком Александра Дупчека. Дошло је време моје прве причести. То је важан дан у животу словачког дечака. Годину дана сам радио да зарадим за ново одело. Новца није било и за кошуљу. Моја бака је замолила тетку Александра Дупчека да замоли добростојећег сестрића да ми помогну. Убрзо су стигле на поклон две кошуље и кравата. Касније ми је Дупчек рекао да ми је помогао јер му се допало то што је видео да сам вредан.

Тад сам се заветовао да ћу кад одрастем помагати другима. Уживам у хуманитарном раду. Доживотно испуњавам обећање које сам као дете дао – себи”, прича ми Јозеф Шкултети у ресторану свог хотела док нас пићем служи витка хитра тинејџерка.

“То ми је унука. Сад је уписала медицину. Ради код деде да заради џепарац.”

Унука човека који је власник троспратног хотела са тридесет и три собе, рестораном и конгресном салом, те великог имања, сигурно да не мора да служи госте пићем. Или баш мора? Од старе славе и “старог” новца још нико није изградио добар карактер.

Шкултетију је важно да његови потомци знају какав је живот обичних људи.

“Треба остати ногама на земљи. Треба – бити човек! А то се учи радом”, каже деда Шкултети па додаје, пред унуком која нас служи: “Није проблем да деца добију шта год пожеле, али морају да цене то што имају, да науче како се новац зарађује, да разумеју друге који немају.”

Јозеф је већи део живота радио у транспортним предузећима. Докторирао је право, а једно време је радио и у полицији. Сиромашни дечак који није могао да приушти кошуљу, сада управља замашном имовином. Један је од богатијих људи у Словачкој.

“Цео живот сам се трудио да избегнем похлепу. Стално се подсећам: довде можеш, даље немој... Тешка је то унутрашња борба, у којој су многи себе изгубили”.

Украјинске избеглице у Јозефовом хотелу

Сада је у току рат са Украјином и Јозеф Шкултети је одлучио да прими украјинске избеглице у свој хотел. Чак шездесеторо мајки са децом је у једном тренутку пронашло свој дом у његовом хотелу, а када сам му ја био у посети, августа 2023. године, било их је тридесетак.

У Другом светском рату у партизанима су учествовали Јозефови деда и отац. Он о томе не жели да прича. Каже, о томе је нерадо причао и његов отац. Али Јозефов брат, Павел, открива ми породичне недаће:

„Оца и деду су заточили украјински нацисти, бандеровци. Страшно су их мучили и тукли. Предали су их гестаповцима.“

„Да ли је могуће да међу избеглицама које сте примили под свој кров има и необандероваца или потомака бандероваца?“, усудих се да питам Јозефа затечен пред оним што називамо "игром случаја" али и поигравањем историје: добро и зло у вековном плесу се смењују или, како каже Шкултети, како би се другачије и могло живети? Злоба на злобу унуштила би планету.

„Могуће, али то су жене и деца и то није важно. Свима желимо добро“, каже Јозеф тихо, као да је постиђен што сам сазнао да помаже и онима којима би већина људи на његовом месту само окренула леђа.

Пријатељство са Александром Дупчеком

Кошуља Александра Дупчека (1921–1992), а затим и пријатељство са овим словачким политичарем, променили су живот Јозефу Шкултетију.

Дупчек је под слоганом „Социјализам са људским лицем“ покренуо чувено Прашко пролеће. Укинуо је цензуру медија, либерализовао је друштво.

„У Хотелу Партизан у којем седимо последњи пут сам се видео са Александром Дупчеком 1992. године на прослави Словачког националног (партизанског) устанка. Дупчек се борио у партизанским јединицама у овим шумама. Рођени брат му је тад погинуо, а он је два пута био рањен. Лечила га је пожртвована Аничка Улична, која ће му касније постати супруга", прича ми Јозеф.

Хотел је био отварен само за обележавање годишњице, иначе је већ две године био под кључем и стављен на продају.

Са Дупчеком је, каже Јозеф, планирао да хотел заједно купе и да од њега направе хуманитарно-мерморијални центар који ће окупљати волонтере, хуманитарце, чувати памћење на пале саборце...

"Дружили смо се тих дана дуго, били смо у његовој родној кући која је недалеко одавде. Два дана после тога је погинуо у (сумњивој) саобраћајној несрећи”, прича ми Јозеф и показује медаље са ликом Александра Дупчека.

Удружење које је основао ове медаље додељује истакнутим хуманитарцима у Словачкој и свету.

“После Дупчека више ниједног политичара нису интересовале хуманитарне активности. Отишли су у неповрат наши снови. Тек 1994. године сакупио сам довољно средстава и приуштио сам да сâм купим цео хотел. Покушао сам да остварим наше заједничке снове...”

Хуманитарни рад

Знатижељан сам да чујем које су све акције организовали. Јозеф ми прича о ужасној економској кризи која је настала после пада комунизма када је најтеже било пензионерима.

“Већином су то били живи мртваци. Човек који је тад навршио седамдесет година, могао је само да чека смрт. Пензије су биле мале, све је било тешко доступно. Ми смо им организовали активности, разговоре о књигама и програме које су стотинама људи улепшале живот. Бавили смо се и програмима за децу са менталним поремећајима. Када су укинули народну одбрану, ми смо преузели на себе образовање деце о елементарном сналажењу у природи, пружању прве помоћи и других важних вештина. Помагали смо људима на маргини, са којима нико не жели да ради, који не постоје за институције”, прича Јозеф и истиче пројекат за помоћ епилептичарима.

“Шездесеторо болесника смо бесплатно примили у хотел на три недеље. Када епилептичар добије напад догађа се да падне и пролазници мисле да је алкохоличар. Људи им тад нерадо прилазе, па се догађало да премину иако би им живот спасило само да их неко окрене на бок, да спречи дављење језиком. Означили смо их специјалним ознакама на рукама и о томе обавестили јавност, како би их људи препознавали.”

Шкултети је организовао много таквих пројеката. Променио је животе хиљадама људи, а понеки је и спасао.

Зачуђен сам што седимо у хотелу “Партизан” који није променио назив ни изглед дуже од пола века. Јозеф је лако могао да на овој атрактивној локацији стари хотел претвори у модерно монденско излетиште које би му донело још по неки милион евра годишње.

Хотел с портретом Лењина

"Не желим да стари амбијент упропастим. Саграђен је са душом на чистом ваздуху на 544 метра висине као планинарски хотел и желим да тако остане“, каже Јозеф о једином аутентичном хотелу у овом делу Европе који је остао нетакнут какав је био у јеку комунистичке власти. Јозеф је све задржао како је затекао – од рецепције до прозора, танких дрвених летвица које прекривају фасаду, све ходнике и зидове соба. Свежа вода долази из хотелских артешких бунара дубине скоро двеста метара.

Један радник у хотелу ми се поверава: „Били смо убацили велнес. Долазило је много туриста, посла је било и ноћу и дању… Али власнику се чинило да хотел губи душу са толиком гунгулом, и морам признати да је био у праву. Тад је наредио да се избаце велнес и џакузи“.

Индустрија туризма овде неће наћи своју масовност, али природних лепота, чудеса прошлости и човечности има напретек.

Поред хотела налази се необичано правоугаоно бело здање налик касарни.

„То је у Другом светском рату била барака сабирног концентрационог логора за Јевреје која је са друге локације овде пребачена“, објашњава ми Кристијан Обшуст, па наставља са причом: „Не тако давне 1994. године планирано је да се барака сруши, била је већ трошна. Јозеф јој је направио нови кров и спасао ју је. Но испод крова задржао је оригиналну дрвену конструкцију и све унутра је аутентично.”

Тешко је поверовати сопственим очима: на чеоном зиду изнад бине стоји огроман портрет Лењина, а на сваком пресеку косог плафона исцртане су сцене партизанских борби и петокраке. Код бине су велики панои за Први мај и обележавање 65. година од Октобарске револуције (1983. година).

Ушао сам у времеплов, само још очекујем да се појави генерални секретар ЦК. Уто ми прилази министар одбране у влади некадашње Чехословачке, и он држи говор, као да је тек ступио на дужност...

„Сала је имала разне намене, у њој су били смештени радници локалне фабрике, била је биоскоп и културни центар“, каже ми Кристијан док ми показује плакате социјалистичких филмова приказаних пре пола века који уредно стоје код некадашње билетарнице. Чак су и ознаке на вратима непромењене, а унутра се уселила покоја птичица из густе шуме која окружује цео хотелски комплекс.

У овим шумама се борило хиљаду и шестсто припадника партизанске јединице Јанка Жишке. У бункерима у непосредној близини хотела много бораца је живо спаљено, пошто су одбили да се предају нацистима.

Понеки бункер је још остао сачуван и два сам посетио. То је једно од најзначајнијих места у Словачкој из Другог светског рата. Преживели су после рата желели да направе меморијал палим саборцима. Пре подизања петнаест метара високог споменика са костурницом, ова барака је осликана партизанским муралима.

Приватизација не сме да угрози културна добра

“Не смеју у приватизацији да нестају културна добра, мора да постоји механизам контроле”, рече ми одсечно Шкултети, а сам је дао најбољи узор како појединац може да реагује кад држава закаже.

Поред оближњег споменика сваке године се обележава годишњица подизања Словачког националног устанка. Током постојања Чехословачке то је био датум који је обележавала цела земља, а овде су организоване велике свечаности. По пет дана су беседили ратни ветерани, одржавани су едукативни кампови и свечани програми. Но, распадом земље, све се то променило. Шкултетију није пријало заборављање заслуга бораца против фашизма, међу којима је био и његов отац, и то на прагу његовог дома.

Када нико више није долазио да обележи значајну годишњицу, Шкултети је започео са сопственом организацијом.

“Желели смо да доводимо фолклорне групе из целе земље да на тај датум овде изводе програме. У почетку сам им скупо плаћао хонораре, нису били свесни зашто уопште долазе. За протеклих двадесетак година много се тога променило – сада постоји свест да је важно да одржимо традицију и одамо почаст херојима и част им је што учествују. Ја им сад само плаћам путне трошкове и храну и на стотине људи из целе земље аутобусима, аутомобилима и моторима долази на свечани програм.”

Већ неколико година редовно долазе и представници Републике Србије. Најчешћи гости су из Архива Војводине предвођеног директором Небојшом Кузмановићем. Вијоре се совјетске заставе, на реверима се носе совјетске значке и ратна знамења, а над гробницом Шкултети и представници различитих удружења држе почасне говоре. Међу говорницима овога пута нашао се и мој пријатељ из Новог Сада Кристијан.

Шкултети је још добрих трагова оставио и у Србији. Један је од иницијатора обнове споменика у Крагујевцу аустријског Тренчанском пуку састављеном већином од Словака који је усред Првог светског рата организовао побуну и стао на страну Срба, због чега су стрељана четрдесет и четири припадника пука.

Човек као ресурс

“За кратко време накотило се много зла. Нестало је емпатије. Богати и утицајни људи не помажу угроженим суграђанима. Вредног човека посматрају као ресурс који треба искористити, из радника исцрпе животне сокове. Ценим капитализам, али само када се не заборављају људи који доприносе капиталу”, говори Шкултети своје економско-политичке ставовима, увек дајући пример свог комшије и пријатеља Александра Дупчека као политичара којем је општи интерес увек био испред личног.

Десетине аутобуса скупило се испред хотела на обележавању годишњице Словачког националног устанка, што је био повод и мог доласка у Хотел "Партизан". Изненађење није било мало када сам ушао у салу некадашњег логора-биоскопа и када ме је Шкултети извео на бину да поздравим стотине окупљених у име Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Иза мене све надгледа огроман портрет Лењина, настао на ликовној колонији пре петнаестак година. Испред мене узбуђене народне масе. Свуд около мурали са петокракама и партизанима који разносе непријатеље у ваздух. Треба нешто паметно рећи.

“Пролетери свих земаља, уједините се!”, чинило ми се да би окупљени народ довело до екстазе, али сам се ипак суздржао, одолевши тренутку који се пружа једном у животу.

"Хвала богу на технологији!"

Локални политичар којем ће Шкултети тог дана уручити једну награду, пребледео је када је ушао у салу.

“Ако примим награду испод Лењинове слике, моја каријера ће бити завршена...”

После сат времена смо седели за истим столом на ручку, па га упитах:

“Прими ли награду испод Лењинове слике?”

“Примих.”

“Па шта ћеш сад?”

“Ништа. Исекли смо Лењина са фотографије, хвала богу на технологији”.

Тек тада спазих да мноштво посетилаца тапка по телефонима, бавећи се истом работом – дигиталним брисањем Лењина са зида.

После ручка смо се вратили у салу у којој је настало право народно весеље. Заиграше старије даме у широким словачким ношњама. Румене се буцмаста лица, врте се дуге црно-беле хаљине, поскакује и старо и младо, уз раздрагану цику Лењин са зида као да се смеши, као да нам поручује: џабе ме бришете! Стигли су и руски бајкери, па и они ђускају, а у једном тренутку се латише и хармонике, обучени у масне црне рокерске јакне.

Са стране стоји војни оклопни транспортер. Изгледа као тек пристигао са фронта, заједно са још неколико расходованих војних возила.

„Шкултети с њим некада шумским путевима одлази лов. Следећи пут ће имати више времена, па ће нас провозати, а можда нам дозволи да и ми седнемо за волан“, каже ми Кристијан. Договарамо са Шкултетијем необичну вожњу која ће засигурно учинити да се осећамо као да смо на ратишту у неком удаљеном добу, кад спазих још један објекат са стране.

“А шта је у овој згради?”, упитах.

“Избеглице из Украјине”, рече ми Кристијан.

Како је Шкултети на малом простору спојио европске политичаре са Лењином, руске бајкере са хармоником и украјинским избеглицама, партизанску борбу и традиционални фолклор, остаје нам само да се дивимо. Многима ту није било најпријатније са неистомишљеницима у непосредној близини, били смо сведоци оштрог хушкања међу Русима и Украјинцима, али толеранција и поштовање владају свуда где Шкултети држи команду.

На спомен-обележју Јанков вршок и све нас обухватио је бескрајан мир природе и душе једног Словака који се уздигао над свим недаћама овог света као узор и живи споменик поштењу и човечности. Сутрадан сам се упутио ка Србији, одлучан да причу о њему испричам у Србији.

субота, 20. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво