Ник Вујичић за РТС: Срби треба да се уједине, да не стоје по страни док други зарађују на лепотама Србије

Овог пута Ник Вујичић дошао је у Србију да пошаље поруку након трагедије која се догодила у Основној школи "Владислав Рибникар". У интервјуу за РТС открива због чега је важно да се осмехујемо једни другима и да се грлимо, шта можемо научити будуће нараштаје, али и ко је њему инспирација у животу.

Овај сусрет започели смо загрљајем. Често говорите о томе колико их волите, кажете и да је то добар начин да се пробије лед, када људи не знају како да се поздраве. Kолико су нам свима потребни загрљаји и у чему се огледа њихова моћ?

Мислим да то иде руку под руку са гледањем у очи. Суштина је у томе да осећате да вас други виде, да вас примећују и да вас признају као особу. Мислим да се негативан утицај технологије у великој мери огледа у томе што нам је, у неку руку, ставила филтере на мозак, па смо заборавили како да поступамо једни према другима.

Осим тога, због изолације и зависности од технологије које су нас пратиле последњих неколико година, мислим да је веома важно то што опет имамо могућност да будемо заједница, да се осмехујемо једни другима и да се грлимо.

Kолико су загрљаји значајни многи су осетили и 3. маја након трагедије у Основној школи "Владислав Рибникар". Зашто чувамо загрљаје и емпатију само за најтеже тренутке?

Мислим да то одакле долазимо, наши корени, наша култура, па чак и начин опхођења унутар породице, све се то разликује у зависности од земље у којој живимо, али ја добро познајем европску културу. Ми, старије генерације, у начелу претерано не показујемо осећања. А мислим да кад нам је потребна утеха, физички загрљај то некима од нас може да пружи.

Трагедија која је задесила нашу земљу била је и повод Вашег гостовања у суботу у Новом Саду. О чему сте све говорили?

Било је прелепо. Три хиљаде људи је присуствовало предавању. Хтео сам да говорим о захвалности и о томе шта вера мени значи. Имајући у виду тренутно стање у Србији, мислим да нам је потребна помоћ, не само кад је реч о младима, већ да треба и од бога да тражимо да сачува мир овде, нарочито ако знамо колико је сада тешка и ситуација на Kосову.

Били сте жртва вршњачког насиља, редовно на Вашим предавањима говорите о томе. Kако са младим људима разговарате о тој теми, због чега и даље одбацујемо и оговарамо друге људе?

Желео бих да почнем од другог дела овог питања. Мислим да је то у свима нама, у људској природи и да тога треба да се ослободимо. Наиме, док посматрамо друге људе, док гледамо у некога ко је можда богат или привлачан, ми несвесно или чак свесно помислимо: А, па он је згоднији, паметнији… или тако нешто. Помислимо како је тај неко важнији од нас, а нико није важнији од било кога другог. Мислим и да је један од разлога због којих неки људи злостављају друге то што су и они сами често контролисани и злостављани. Можда њихови родитељи злостављају једно друго или неко у кући злоставља неког другог.

Дакле, неко злоставља мене, па ако желим да се осећам снажно, то ћу постићи тако што ћу ја злостављати неког другог. Затим је ту и погрешно схватање по ком људе треба злостављати јер ће тако очврснути. То није тачно. Мислим да уз љубав и пажњу, али не тако да вас чине слабим, можете у исто време бити и врло самопоуздани и скромни, али то нема никакве везе са бројем удараца које сте примили. То нема никакве везе с тим. То вас не чини јачим.

Желите да отворите фондацију у Србију, тим поводом сте се састали са представницима Владе. Можете ли нам рећи више о томе?

Ево мојих запажања од пре петнаест година. Шта ако би 250.000 људи изван, рецимо, Србије, који воле Србију сваког дана давали по два евра и онда ако би седам милиона људи у Србији евентуално давали исто толико, исто по два евра као и оних четврт милиона људи? И шта бисмо овде могли да урадимо? Не само у смислу филантропске помоћи, већ и у виду програма за младе или програма за предузетнике?

Ми Срби знамо колико смо паметни. Знамо да бисмо летели само кад бисмо имали крила, али напросто немамо прилику за то. Зато сада кроз фондацију желимо да изградимо боље односе. Све ово је још у зачетку и малог обима. Штавише, нисам ни мислио да ишта о овоме говорим у медијима, али сам у Новом Саду осетио потребу да то кажем и то је сада јавно. Желео сам да људи знају да то није тек нешто о чему говорим, да ту нисам ја битан, већ да желим да сви ми Срби будућим нараштајима Срба кажемо да нису само народ који изумире, већ треба да доживе духовни препород, знајући да је бог уз нас без обзира на оно што нас чека, и да се уједине.

Да не стоје по страни док се богати богате, а владе других земаља зарађују на лепотама Србије, већ да се постарамо да будући нараштаји знају како да покрену сопствени посао и да непрофитне организације, које већ сада обављају сјајан и велики посао, охрабримо да расту и да се развијају, ако буду имале мало више новца и бољу инфраструктуру.

Седми пут сте у Србији. До сада сте држали мотивационе говоре у 79 земаља. Kажете да је ваша животна мисија да кроз предавања инспиришете друге људе да никада не одсутају. А ко вас инспирише?

Мама и тата су ми били највеће надахнуће у детињству и током тинејџерских година. Мама ми је и даље жива и много је волим. Супруга ми је такође велика инспирација, као и наше пријатељство и љубав. Ми схватамо да је наш брак попут биљке, а ако биљку не заливамо, она ће увенути. Многи се окрену дрогама, алкохолу, прељуби, зависности од порнографије… Морамо да очистимо своје домове од тога ако је то оно што се дешава у нашем срцу, јер кад дрво умре, то онда утиче на целу породицу. Али, ако је брак снажан, онда су и деца снажна.