Вулић Бојовић: Тешко је открити особу са поремећајем сексуалних нагона, кључно поверење између детета и родитеља

Психотерапеут Радмила Вулић Бојовић у интервјуу за РТС открива колико је тешко препознати особе које имају поремећај сексуалних нагона, али и на шта родитељи треба да обрате пажњу када дете поверавају некоме на чување.

Случај педагошког асистента у Оџацима, осумњиченог за више кривичних дела због сексуалне злоупотребе деце, показао је да родитељи не могу бити мирни чак ни када дете шаљу у институцију, а камоли на часове глуме, језика, спорта – у школицама које нису у надлежности просветне инспекције. Ко су ти људи који су у стању да на овакав начин злоупотребљавају децу?

Говоримо о људима који дефинитивно имају поремећај сексуалних нагона, такозвану парафилију, који своје сексуалне склоности задовољавају на непримерен начин. То су много чешће мушкарци него жене, поготово на тако ниском календарском узрасту деце и то се сматра девијацијом која је у данашње време и законом санкционисана, јер је то апсолутна злоупотреба поверења које деца имају, најчешће имају у одрасле који би требало да се о њима брину и старају.

Институције тврде да је педагошки асистент прошао психолошку процену. Колико је тешко уочити овакве људе?

То је јако тешко, јер у природи читавог тог феномена јесте тајновитост и скривање. Раде нешто што је недопустиво, а да други људи ништа не знају о томе. Моја је чак претпоставка и моја процена је да стандардном батеријом психолошких тестова и стандардним психолошким интервјуом да се до таквих података уопште не може доћи.

Оно што је важно да се између родитеља и деце развије та врста поверења да дете онда када се због било чега осети угрожено, да може родитељу да каже. То је кључни и једини протективни фактор у овој ситуацији.

Када је право време причати са дететом?

Прича о постављању граница креће рано, чим дете научи да се вербално изражава. Ви, наравно, нећете са децом ући у разговор на сексуалне теме на неком ниском узрасту типа три-четири године, али врло је важно да дете добије поруку да постоје ствари које пријају, које не пријају, да некада неки људи раде ствари које ти не пријају. Када се то деси и ако мислиш да би могло да се деси, ти ми кажи, зато што сам ја твоја мама, твој тата, одрасла особа од поверења која има начина да те заштити.

Шта је оно на шта родитељи треба да обрате пажњу када одлучују коме ће поверити дете?

То је доста сложено и комплексно питање, ми увек када правимо такве изборе као родитељи гледамо уређеност простора, опремљеност, васпитно образовне програме и тако даље. Међутим, ја мислим да је кључно погледати ту особу која ће се о детету непосредно старати или се бавити дететом и погледати је у очи и веровати неком свом родитељском инстинкту. Са дозом разумне сумње да није све увек онако како се приказује и просто гледати у своје дете и посматрати његове или њене реакције.

Ако је дете нешто променило у својој дневној рутини, ако теже заспива или не може да се смири, ако је појачано заинтересовано за неке ствари, ако почиње да саму себе додирује на неки неприличан начин, то би можда могао да буде знак да се нешто дешава, да треба обратити пажњу.

Поред овог вида злоупотребе деце важно је говорити и о начину на који се с дететом ради и како се детету приступа. Колико је важно да постоји педагошки надзор?

Врло је важно да некако постоји нека норма и стандардизација свих тих програма који се деци и родитељима, уопште породицама нуде. Не можемо као друштво допустити да постоје читави сегменти бављења са најосетљивијом популацијом који апсолутно измичу било каквој регистрацији и контроли. Мислим да је то питање од друштвеног значаја првог реда и да би на томе заиста требало озбиљно порадити.