Ћурчијски занат уме да уђе под кожу, али мало је мајстора

Сваког јутра око шест часова у породичној мануфактури почиње живот изнова. Не због много посла, већ, како рече стари мајстор, кожа тражи тачност и пажњу.

"То је занат који не може да буде бољи, никад не улазим ни у ватру ни у воду, не стојим поред апарата, нису ми прљаве руке. Ја сам господин", каже ћурчија Властимир Антанасијевић.

Властина супруга Злата је у пензији, али је у радњи свакодневно. У послу који је радила 35 година и данас ужива.

"Ништа ми није тешко, стварно ми није тешко, јер кад нешто знаш, за капут, за бунду направиш џеп, рупице, саставиш, баш ништа није тешко", каже Злата и додаје да имају муштерија, јер су једини који се тим послом баве у граду.

Антанасијевићи кажу да им је највеће задовољство што се и њихов син Ненад, инжењер технологије кожарства, определио да настави занат.

"Мама се шали како су ме прво преповили у кожу, па онда у пелену и тако, и онда то једноставно уђе у крв. Онда су кренуле те неке манифестације где смо ми одлазили, били су то вашари, тата је ту био искусан, паметан, па је мало пара давао и мени и придоби ме на тај начин. Ја сам после ушао у посао и ту нема повратка", прича Ненад.

Његова ћерка Петра каже да је Ненад срећан док ради, тако да и она размишља да једног дана пође његовим стопама.

У Зајечарском музеју недавно је приређена изложба кожарских производа ове породице.

"То је разлог више да ми као један од идентитета наше локалне заједнице управо пружимо подршку одржању овог ћурчијског заната, односно вештине и обичаја који се тичу крзнара и њиховог умећа", рекао је Бора Димитријевић, председник Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије.

Према попису становништва Зајечарске вароши из 1883. године, у граду је било 13 ћурчија. Од тада до данас, са модерним начином живота и свим оним што нам је он донео, нажалост, књига је спала на једно слово.