Синдикатима не верује чак 60 одсто радника – каква им је будућност

Синдикати у Србији нису баш на добром гласу, показује истраживање. Готово 60 одсто радника нема поверења у синдикате, било углавном или уопште. Верује им 25 одсто, а 16 процената одговара да не зна.

Уз напомену да причу о синдикатима не треба генерализовати, наш саговорник појашњава да су синдикати данас превише бирократизовани, усмерени на одржавање статуса кво и унутрашња питања, а мање на спољну акцију, видљиву јавности.

Подвлачи и да радници центар моћи и одлучивања више виде на другом месту, због чега би се неки радије учланили у политичку партију него у синдикат. Моћ им је, каже, опала и на пољу мобилизације радника, организовања масовних протеста.

"Синдикалне структуре, нарочито ове гломазне, врло често развијају своје посебне интересе који нису по правилу или нису увек у складу са интересима радника и онда врло често долази до разочарања, дакле улазимо у једну синдикалну причу са великом енергијом, излажемо себе ризику код послодавца од отпуштања или лошег третмана, а онда остајемо одједном без подршке централе синдикалне зато што је неко проценио да нисмо довољно важни или зато што је неко рекао да постоји неки виши интерес и врло често због тога долази до ситуације да су синдикати прокоцкали поверење које су имали на почетку", каже Марио Рељановић, Институт за упоредно право.

Да је однео враг шалу, да неће имати никакав кредибилитет ако нешто не промене, синдикати су коначно увидели, кажу у АСНС-у и зато имају састанке о заједничким акцијама са Савезом самосталних синдиката Србије и УГС Независност.

Време је, кажу у Асоцијацији, показало да ниједан синдикат појединачно нема снагу и моћ да направи значајнији притисак према послодавцима и Влади у заштити радничких права и интереса. Кључ успеха виде у јединству. Шта их годинама спречава да га постигну?

"Просто једна и економска и социјална и свака друга ситуација, знате синдикат дели судбину државе и друштва, ако све остале институције нису независне и уколико не раде онако како би требало, мислим да је онда нереално очекивати да синдикат искаче од свега тога. Дакле, ту су пре свега интереси појединих синдикалних централа, то је нерешено питање репрезентативности синдиката, то су бенефити који се добијају учешћем у раду Социјално-економског савета", поручује Ранка Савић, Асоцијација слободних и незавинсих синдиката.

Иако нису задовољни радом Социјално-економског савета, који чине представници Владе, синдиката и послодаваца, иако мишљење тог Савета дешава се, не буде уважено, у Савезу самосталних синдиката виде га као једини механизам за решавање неких питања. Алтернатива је излазак на улицу ако се, како кажу, настави непоштовање синдикалних и радничких права.

"Имамо притисак послодаваца да ако се неко прихвати да буде председник синдикалне организације, он добије отказ. С друге стране, имамо државу која страним послодавцима обећа да у првих три, пет година неће бити дозвољено оснивање синдиката. Свет капитала је много јачи и држава је ближа њима и њима се повлађује, на штету радника, зато и имамо оволике миграције. Видите колико младих људи одлази, то није због неповерења у синдикат, него због неповерења у цео систем", наглашава Драган Тодоровић, Савез самосталних синдиката Србије.

Не беже од одговорности синдиката, кажу ови лидери, али позивају раднике да буду активнији. Ко синдикате види искључиво као извор новчане помоћи, пут до јефтињег прегледа, карте за позориште, решавања свог проблема, а не као шансу да покуша да се избори за бољи положај радника, чему се нада, шта очекује? Синдикалне централе које не подрже храбре раднике, чему се надају и куда иду?