Време је да се радио прилагоди млађим генерацијама, сви воле када ради у колима

У Женеви су одржана два важна догађаја за радио-индустрију која је 5. и 6. октобра организовала Европска радиодифузна унија (ЕБУ): New Radio Day и Digital Media Day.

Оба догађаја окупила су представнике јавних медијских сервиса из Данске, Аустрије, Белгије, Естоније, Финске, Француске, Немачке, Велике Британије, Мађарске, Ирске, Италије, Литваније, Холандије, Шведске, Швацарске, Словеније, Шпаније и Србије.

Дигитализација и конвергенција са интернетом донеле су велике промене и у прозводњи и у дистрибуцији радио-програма. За век постојања, радио-станице су емитовање програма са кратких и средњих таласа пренеле на ултракратке таласе, а дигитализација је донела нови ДАБ+ формат и емитовање/стримовање програма на интернету.

Промене су брзе, намећу их технолошке иновације, тржиште и нове корисничке навике, па је једно од кључних питања које је покренуто и то како ће се радио слушати у будућности?

Да ли ће ФМ и линеарно емитовање опстати на дуге стазе, или ће га заменити ДАБ+, интернет, можда неки хибридни стандарди?

Могло би се рећи – сви ови канали комуникације ће још неко време бити прозори за пласман радијског садржаја, јер постоје разлике у тржиштима, нивоу развоја и стратешком планирању. Заједнички изазови остају уређивање и персонализација програмске понуде, а да би се дошло до неког одговора на ова питања, кључно је упознати своју публику и њене навике.

Радио и млади

Неколико панела је било тематски посвећено анимирању млађе публике да слуша радио или прати друге програме јавних медијских сервиса (ЈМС). Зато, при креирању програмске понуде треба имати у виду очекивања и потребе деце и младих, уз поштовање вредности којих медијски сервиси треба да се придржавају – да буду одговорни, приступачни, непристрасни, независни, поуздани, универзални у погледу доступности и презентацији различитости.

Старија публика која је навикла на традиционални радио и даље га неометано слуша на исти начин. Ствари се значајно мењају када је реч о младима, јер они од малих ногу одрастају у дигиталном окружењу.

Зато не треба занемарити публику од најранијег узраста, јер према истраживању How public service media can reach and engage the next generation of digital audiences, које је представио Адам Вудгејт, деца од две до пет година увелико користе таблете, много више него традиционалне медије.

Деца од шест до једанаест година уз таблете користе мобилне телефоне, конзоле за игрице и углавном гледају програме "на захтев". У том узрасту највише деце гледа телевизију, програме "на захтев" или одложено и игра игрице.

Деца старија од 12 година имају своје мобилне телефоне, лаптоп рачунаре и време проводе на друштвеним мрежама, играју игрице, гледају видео-садржаје или ТВ.

Традиционалне формате јавних медијских сервиса деца, иако су "дигитална" генерација, упознају од најранијег узраста јер их родитељи навикавају да дечје програме прате на радију или телевизији.

Када је реч о радију, креативни тимови увелико осмишљавају програме који су намењени најмлађим узрастима и налазе се не само у понуди на линеарном радију већ и на интернету. У анимирању младих да слушају радио, поједине станице користе предности "трећих страна", односно агрегатора и платформи које су популарне међу младима.

Ипак, већина креатора програма за младе су за то да јавни медијски сервис дистрибуира програме за младе на својим апликацијама и платформама и да у том правцу усмерава промоцију свог медија.

Један од закључака који се могао чути је и да деца, без обзира на игрице, воле да чују и добро испричане приче. Уз поштовање времена које млади користе за забаву, видео и ТВ су најбољи стратешки избор за њих, али медији, посебно радио, треба да буду спремни да деци, када постану тинејџери, понуде одговарајући садржај на платформама где проводе највише времена.

Традиционални брендови намењени дечјој забави, одевању, учењу, проистекли су из радио и телевизијских програма јавних медијских сервиса. Данас се чешће брендови рађају онлајн.

Једна од идеја радио-менаџера јесте да концепт у коме се комбинују игрице и едукативни садржај могу да буду интересантнији и приступачнији деци него ако само гледају или слушају приче. То би и продукцијски могло да буде исплативије за медиј, и у погледу трошкова производње, и због коришћења сопствене ИП адресе за дистрибуцију програма.

Наравно, за овакве мултимедијалне и мултиплатформне иновације потребна је и одређена законска регулатива која би дефинисала рад јавних медијских сервиса у новом дигиталном окружењу. Присуство деце у онлајн сфери почиње на таблетима, затим се сели на паметне телефоне а примат преузимају друштвене мреже и видео-игрице.

Младима је битно да имају могућност дељења медијског садржаја и ангажовања у виртуелној заједници. Као добар концепт у креирању садржаја за младе који поштује вредности јавних медијских сервиса су подкасти који последњих година бележе раст популарности у свим старосним категоријама.

Бројне мреже међу којима СРФ, ЛРТ, холандски радио, ОРФ ангажовали су инфлуенсере са друштвених мрежа као водитеље како би привукли младе да слушају њихов програм.

У Холандији постоји Тик Ток радио-емисија коју ради тиктокер Данијел Нусбаум. Звук прати и видео, а водитељ чак и не искључује микрофон, сматрајући да нема потребе да ћути током музике, и да слушаоци/гледаоци воле да чују/виде шта се дешава кад се искључе микрофони у студију.

На тај начин Нусбаум потпуно демистификује студијски простор и рад водитеља. Кључ је да он/она буду своји, да покажу да су живи људи, да покажу своје таленте, али и слабости, јер... ко их нема?

Поједине радио-станице су покренуле потпуно нове радио-програме намењене тинејџерима, неке су као водитеље ангажовале музичке звезде популарне у млађој популацији.

Још једна интересантна ствар је примећена, а то је да су програми за младе популарни и међу старијима од 50 година који се осећају младо.

Би-Би-Си велики значај даје суштини радија – звуку и његовом значају за заједницу. У својим јутарњим програмима на Би-Би-Си 1 често говоре о животу младих.

Један од начина приближавања младима је и мултимедијални садржај у коме ће моћи да учествују у интерактивној комуникацији и на тај начин утичу на креирање новог и надоградњу постојећег садржаја.

Занимљив је пример Данског јавног сервиса који је развио низ апликација за децу различитог узраста које комбинују стрим линеарног програма и видео-игрице. Тако, како кажу њихови представници, овај јавни медијски сервис подстиче код деце истраживање, учење, развијање вештина и друштвено повезивање.

Радио би, сагласни су учесници, требало да буде храбар, да створи нове навике за младу публику, јер ће традиционалне навике нестајати са новим генерацијама и замениће их навике карактеристичне за дигитални универзум. 

Апликације, друштвене мреже, агрегатори, сајтови... публика је свуда 

Радио-програми су на интернету доступни као стрим, затим програм може да се прати „на захтев", односно одложено, или се може слушати на агрегаторима као што су Youtube, Spotify, TuneIn.

Понуда се даље шири кроз више тематских, специјализованих програма уз понуду мултимедијалних садржаја. Креатори радио-програма су више него икад заинтересовани за апликације и ту су кључна питања: да ли имати једну апликацију за све програме и садржаје или више апликација које ће бити креиране за различите циљне групе?

Такође, маркетиншко тржиште, располагање подацима корисника наметнули су радио-емитерима и питање сарадње са тзв. трећим странама, односно компанијама као што су Spotify, Youtube и другим – да ли су ови агрегатори конкуренција радио-станицама или још један канал за дистрибуцију програма.

Наиме, питања која се отварају односе се и на уређивање садржаја, који се често налази у окружењу непримерених садржаја за одређени узраст (пример је Јутјуб, где се често у претрагама уз понуду јавних медијских сервиса налазе и непримерени садржаји непознатих аутора).

Затим, отворено је и питање размене информација које јавни медијски сервиси добијају од партнера "треће стране", посебно доступности аналитичких података који су значајни за даље планирање програма.

Током оба дана конференције у Женеви, водила се дебата и о томе колико је апликација или канала комуникације потребно да би се медији приближили свим узрастима публике?

Јавни медијски сервиси имају различите стратегије дистрибуције програма. Оне зависе од уређивачке политике, буџета, броја запослених, крајњег циља радио-станице (коме се обраћа, интеракције са заједницом).

Неки од изазова који се намећу у случајевима где јавни сервис има више апликација намењених специфичним циљним групама су: дисперзија публике, отежано праћење аналитичких података и прилагођавање персонализованих садржаја корисницима, брендирање компаније, повећање трошкова производње и пласмана, cross promotion (промовисање производа различитих брендова са сличном публиком који нису један другом конкуренција), регионализација садржаја.

Предности поседовања једне апликације у оквиру које су садржаји подељени у категорије намењене различитој публици су: смањење трошкова, повећање могућности анализе корисника и њихових навика, праћење протока публике у оквиру апликације и у етру, боље управљање брендовима и апликацијом, генерисана понуда аудио, видео и других мултимедијалних садржаја примерених јавним медијским сервисима. 

Имајући наведено у виду, пред радио-индустријом је заиста велика дилема у погледу извора из кога ће слушалац добијати програм: колико ће ФМ и ДАБ+ бити актуелан и инспиративан, или још прецизније, колико брзо ће примат преузети интернет стрим или неки од онлајн извора.

Друштвене мреже су важне за промоцију садржаја, али отежавајућа околност су алгоритми и могућности за допирање до већег броја корисника, које зависе управо од алгоритамске комбинације.

Пракса је показала и да је тешко преговарати о алгоритмима са компанијама у чијем су власништву најпопуларније друштвене мреже, јер се оне руководе пре свега својим комерцијалним интересима, док јавни медијски сервиси, ограничени законским регулативама, нису у истој преговарачкој позицији. 

Једно од решења како заштити свој медијски производ, а ипак га учини доступним и на "трећим странама" могла би да буде стратегија "прво своја платформа". Додатни садржај пласиран на својој платформи или апликацији може накнадно да буде дељен на агрегаторима и друштвеним мрежама уз чврсту заштиту ауторских права.

Веће присуство публике на сопственој платформи може се постићи и аутоматизацијом садржаја (издвајању клипова из емисије и њиховој засебној понуди уз текстуални опис садржаја). 

Радио више није само звук, телевизија није само звук и слика, све је и звук и слика и текст. Али, оно што публика највише тражи је live. Праћење догађаја уживо или његово стримовање је најпосећенији садржај на друштвеним мрежама.

Док је некада вест путовала од извора информације до крајњег корисника – гледаоца, слушаоца или читаоца и по неколико сати, данас вест пратимо у реалном времену.

Како се могло чути на конференцији, јавни медијски сервиси треба да стратешки планирају шта ће преносити уживо на својим платформама. Постоје етичке, законске и професионалне баријере уоквирене у стандардима јавних медијских сервиса.

Свакако, преноси "уживо" су врло атрактивни и примамљиви за публику и могу бити захвалан формат за брендирање програма и повећање броја посетилаца на сопственој платформи. 

Радио у колима – нови принципи за нови век 

Истраживање о коришћењу радија у аутомобилу је представио Метју Револ. Циљ истраживања је био да уочи промене у слушању радија и промене у корисничким навикама широм Европе.

Заједничко за све земље је да је радио и даље веома важан уређај у аутомобилу. Млађи људи су привржени стримингу, а старији традиционалном радију.

Искуства учесника панела на ову тему показала су да се радио у аутомобилу најчешће слуша преко ФМ/АМ мреже, подксат садржаји се највише слушају на мобилном телефону који се може повезати са мултимедијском конзолом у аутомобилу, а поједине радио-станице имају у понуди и радио "на захтев" на сопственим платформама.

С обзиром на интересовање возача да у аутомобилу имају радио, ауто-индустрија је веома заинтересована да унапреди конзоле и посебно могућности пријема радио-програма и његових пратећих сервиса (ТА, вести, информације о песмама које се емитују, временској прогнози, сервисне информације...). 

Радио је жив

Према подацима УН, у свету постоји око 44.000 радио-станица, не рачунајући на десетине хиљада радио-станица на интернету. Око пет милијарди људи има приступ неком радио-програму.

Радио је медиј који је од свог настанка, почетком 20. века показао велику прилагодљивост технолошким, друштвеним и културолошким променама. Тако и данас, у ери нових медија, дигиталног окружења и друштвених промена у перцепцији и конзумирању медијског садржаја, радио показује способност да брзо и квалитетно одговори изазовима савремених медијских пракси.

Радио као медиј сасвим сигурно није превазиђен и то су, између осталог, показале бројне кризне ситуације, као што је, између осталих, пандемија ковида 19, када је радио у Европској унији био медиј коме се највише верује. У новом медијском, дигиталном екосистему важно је на време реаговати и прилагодити ресурсе актуелним трендовима, при том не губећи из вида да јавни медијски сервиси морају да буду одговорни, приступачни, непристрасни, независни, поуздани, универзални у доступности и презентацији различитости.

Како је оцењено на скупу у Женеви, јавни медијски сервиси имају снагу бренда. За разлику од платформи које нуде услуге стрима видео и аудио садржаја, јавни медијски сервиси производе програме које публика може да гледа, слуша, чита.

Ово је време интеграције медија: радија, телевизије и веба и јавни медијски сервиси то треба да искористе различите канале пласмана својих програма, од аналогних до дигиталних.

Дигитални формати који су тренутно популарни, не значе да се ускоро неће појавити неки нови. Живимо у време Четврте индустријске револуције засноване на развоју вештачке интелигенције и роботике, и то је нови изазов који радио треба да искористи у другом веку свог постојања.