Пре три године био је непокретан, сада вози бицикл и планира пут до манастира Тумане

У животу можеш прећи бројне препреке, али је најважнија и највреднија она у којој победиш себе, каже 58-годишњи Светозар Искић из Мајура код Шапца. Упорност у борби против инвалидитета – његов је пут.

Пре три године био је непокретан, данас сваки дан мајурским улицама, у етапама, пређе од 50 до 90 километара. Каже да боље окреће педале него што хода, точкови су му сада и рехабилитација и рекреација. Каже: сродио сам се са њима.

"Живот је здравље, кад нема здравље мора да се бори да оздрави, то ме држи у животу и то ми даје снагу, вољу, даје ми све. Зато прелазим те километре и зато ћу да проходам и десну руку ћу да опоравим и све то ће бити добро како сам замислио", каже Светозар.

Тежак мождани удар бившем привреднику и спортисти прекинуо је бројне планове, али не и жељу да не буде на терету ни себи ни другима. Упорност је покретач, подршка породице најбољи лек.

"Изгубио је моћ говора, сви екстремитети на њему, моторне функције биле су нула, био је буквално као биљка. Имао је јаку жељу да настави са својим животом, да не буде више такав", наводи Василије Искић, син.

Сања Марковић Искић, супруга наводи да је Светозар падао безброј пута, али да су га увек бодрили да настави да се бори.

"Били су то тренуци депресије, дизања али никада није одустајао", додаје она.

Сада готово све може сам и свуда стигне. Уз бицикл и шака десне руке верује биће покретљивија.

"Даје ми снагу инат кад ми неко каже да не могу и не волим никакаво сажаљење што сам инвалид, не треба одустајати, треба се борити и на крају ће победа доћи. За то је потребно  време, много одрицања, борбе, ако има борбе има и победе", наводи Светозар Искић из Мајура.

А његова нова победа је пут бициклом до манастира Тумане. Спремио је заштитну опрему, коначно пронашао адекватно седиште. На вожњу споредним путевима од преко 200 километара кренуће у септембру, са спортским духом и вером – зацртан циљ.