Након пола века поново се чује плач бебе у Изатовцима

Кажу да, једини плач који људе чини срећним, је плач новорођенчета. Јоаким се родио пре две недеље.

Његова мајка Светлана Манић, по образовању економиста, напустила је сталан посао државног ревизора у Београду, нашла љубав далеко од престонице и одлучила да промени живот из корена.

"Што се тиче села, ја сам стварно маштала о животу на селу, а што се тиче љубави, то је било како је бог уредио", каже Светлана.

Јоакимов отац Александар је археолог. Чување оваца му није непознато, јер је као дечак проводио распусте код деде на селу.

"Нема везе много са археологијом, али је то посао где можете да остварите неке своје креативне идеје, које не можете на другом месту. То је једноставно камен, који вам фали целог живота, да би на крају пресекли и дошли овде. Овчарство је у пиротском крају идентитет", прича Александар.

У Изатовцима живи тек неколико времешних мештана. Манићи кажу да су можда пионири у свом подухвату, али да верују, да неће бити једини.

"Ове године смо кренули са производњом неке мање количине 350 до 400 килограма сира. Али, следеће године, планирамо да целокупну млечну продукцију претчимо у сир. То су висококвалитетни органски производи, значи апсолутно све што радимо, све је органско", истиче Александар.

Обећавају, како шире фарму, шириће и породицу.

"Да пружимо деци један здрав живот, да одрастају у једној здравој средини, што у граду тешко можемо да им пружимо. Да имају дом, да имају љубав, да смо ми присутни, да деца одрастају са нама", наводи Светлана.

Александар каже да желе деци да дају здрав темељ, а на њима је да одлуче да ли ће хтети да оду одатле.

"И ако оду некад у свет, рећи ће - аха ми имамо завичај, имаће увек где да се врате", рекао је Александар.

Александар и Светлана раде на пројекту интерактивне фарме. Своје образовање искористиће и да покрену адаптацију сеоске школе у етнографски простор, али природни склад у коме живе неће пореметити ни за педаљ.