Зашто је било потребно шест година за пресуду у случају убиства Јелене Марјановић

Судско веће је детаљно образложило своју пресуду којом је Зоран Марјановић осуђен на четири деценије затвора због убиства супруге Јелене "на свиреп и подмукао начин". "Марјановић није извршио савршен злочин, он је извршио тешко убиство", навела је судија Јелена Шкулић у образложењу пресуде.

У образложењу се наводи и какви су све докази узимани у обзир, попут блата на панталонама Зорана Марјановића, али и изјава вештака који су током суђења рекли да је убица имао јаке емоције према оштећеној, када се узму у обзир начин и интензитет повреда.

Професор др Младен Милошевић истиче да је доказ на суду сваки податак или сазнање на основу којег можемо да утврдимо одређену чињеницу релевантну за разјашњавање предмета, при чему доказ мора да буде прибављен радом органа поступка на законом предвиђен начин.

"Постоји једна стара римска правна изрека 'форма даје суштину ствари'. Ако доказ није прибављен на законом прописан начин не може да се користи у поступку. Једно од важних начела кривичног поступка је и да је терет доказивања увек на оптужби – онај ко тврди дужан је да доказује. Ако постоји сумња, суд је дужан да се определи у корист окривљеног", истиче проф. Милошевић.

Највећу тежину имају материјални и непосредни докази који доводе у непосредну везу извршиоца са кривичним делом – налази и мишљења вештака или резултат анализе узорка трага биолошког порекла, резултат форензичко-генетичке анализе, објашњава професор.

На питање како је могуће да свежи докази нису били довољни у случају убиства Јелене Марјановић, Милошевић објашњава да није да нису били довољни, већ да поступак траје одређено време.

Није уобичајено да поступак траје шест година, али није, каже, ни крајње необично. Компликовани случајеви умеју дуго да трају, нарочито када има тешкоћа да се нађе довољно трагова.

"Било је, посебно у почетку, више посредних доказа, али је временом, анализирајући засебне доказе и градећи неку врсту целине, суд дошао до закључка", навео је проф. Милошевић. 

Када се прибегава реконструкцији догађаја 

Указује да тужилаштво и одбрана воде неку врсту двобоја око сваког прикупљеног доказа, а суд је тај који мора бити уверен у истинитост чињенице да би на основу ње донео правичну пресуду.

Доказе прикупља пре свега полиција, али је јавни тужилац тај који руководи предистражним поступком и истрагом и даје налоге полицији да спроведе одређене доказне радње, или их сам спроводи.

Те доказне радње се понављају и на самом јавном претресу. И одбрана, истиче, може да прикупља доказе, али и да захтева да тужилац изведе одређене доказне радње на њен захтев.

Изјава сведока, каже, може имати велику тежину ако је поткрепљена другим доказима и није противречна, нејасна, непотпуна или у сукобу са другим доказима и изјавама других сведока.

Свако ко изврши одређено запажање и може да пренесе то опажање, може да буде сведок. Међутим, проблем је када се појаве супротни искази сведока.

"Некад се прибегава реконструкцији, ако се искази сведока и окривљеног не слажу у вези са битном чињеницом. Тада је потребно у контролисаним условима поновити догађај да би се видело ко је у праву, или када се међу собом разликују искази сведока", рекао је проф. Милошевић, додајући да тада важи правило слободног судијског уверења – суд на основу објективних мера одлучује коме ће поклонити поверење.

Подсећа да осуђени Зоран Марјановић има право жалбе и да ће пресуда бити правоснажна тек када Апелациони суд одлучи по њој.