Деца на групној терапији – не могу се решити сви проблеми, али они нису више тако црни

Прелазак из детињства у свет одраслих најосељивији је период живота. А када га оптерете озбиљни проблеми, цео свет им се руши. Лутају у потрази за решењем проблема који често не умеју да дефинишу.

"Прво сам била збуњена и покушавала да откријем о чему се ради, шта ми је доступно у том моменту. Доступан ми је Гугл, да уђем да гуглам да видим шта би могло да буде. Онда је незгодно, јер могу и да погрешим, да одем неким погрешним путем", испричала је девојчица која долази на групну терапију.

"Нисам сам знао како да нађем решење, требала ми је помоћ где ћу да причам са неким да поделим свој проблем. Сви би рекли проћи ће, у реду, није ништа страшно, имају најбољу намеру да помогну, али нико не зна како", рекао је дечак.

Иако се многи суочавају са истим или сличним проблемима, не доживљавају их на исти начин. Они осетљивији, рањивији, повлаче се у себе, неки постану агресивни, многи упадају у депресију и тешка психичка стања.

Ретко ће деца директно рећи "помози ми" 

Социјални радник и породични психотерапеут Дејан Цветковић каже да су то у ствари неки знаци којим они говоре "помози ми".

"С тим што ретко ко ће од деце рећи, јако мали број – мени је потребна психотерапија, мени је потребна подршка. Не говори се то на тај начин већ кроз понашање много пре, а родитељи би требало да буду осетљиви на ове знаке понашања и да реагују пре свега они", додаје Цветковић.

Најбоље је, кажу терапеути, да се проблеми решавају тамо где деца живе, у породици. То, међутим, није увек могуће.

"Помаже ми то што кад изнесем проблем, остали су ту да ме саслушају, да поделе своје искуство, схватим да нисам сама у томе, притом чујем и њихово мишљење и то ми помогне да могу свој проблем да видим на другачији начин", каже девојчица.

"Ја сам овде већ месец дана и дефинитивно из сваког сусрета са групом је боље и боље, кроз причу, комуникацију, то излагање проблема је све боље и боље", рекао је дечак.

Најтеже је први пут доћи на групну терапију 

На групну психотерапију долазе по налогу суда или на захтев родитеља. Најтеже је први пут.

"Ми често волимо да кажемо, а и они нас на неки начин доживљавају као неку своју проширену породицу, што значи да су им врата саветовалишта увек отворена. Ми смо им доступни, они то знају за сваки разговор чак и инстант, телефонски, увек када дођу буду примљени код нас независно за ову групу која се иначе одржава једном недељно, у трајању од сат и по времена, врата су им увек отворена", каже Слађана Ивановић, руководилац Саветовалишта за брак и породицу.

Комуникацију порукама и емотиконима на друштвеним мрежама заменили су живом речју, што је у том периоду живота непроцењиво. Ни психотерапијом, кажу терапеути, не могу се решити сви проблеми, али овим младим људима, од када долазе у Центар за социјални рад, проблеми више нису тако црни.