Тела брачног пара пронађена три године после смрти, како је могуће да нико није реаговао

Одавно не знамо ко живи у стану до нашег, али ни процедуру ни начин да помогнемо. О смрти брачног пара, чија су тела пронађена три године касније у стану, комшије су сазнале тек пре неколико дана.

Како РТС незванично сазнаје, брачни пар је имао проблеме. По звуцима који су често допирали из стана на трећем спрату, комшије су претпостављале да је жена била психички растројена, а да се мушкарац према њој односио веома грубо.

Међутим, док су били живи, то нико није пријављивао ни полицији, нити центру за социјални рад. Према информацијама из Управе професионалних управника Београда, ова зграда у Улици Браће Грим број 16, на Палилули, нема управника.

Када су приметили да рачуне и пошту из сандучета нико месецима не узима, станари су се појединачно обраћали пре свега полицији, која без одлуке суда није смела да обија врата. С друге стране, станари нису ради да сведоче на суду.

Ко је затајио 

Коментаришући овај случај, али и уопштено проблеме са којима се сусрећу најчешће стари људи који живе сами, социјална радница и магистар социјалне политике Надежда Сатарић истакла је да су затајили сви – али првенствено брачни пар који није имао никакву социјалну везу са комшијама.

"Затајили су наравно и чланови њихове породице, ако смо добро схватили овде је жена, како смо сазнали из новина, имала кћерку са којом 13 година није била у контакту", рекла је Сатарићева, истичући да деца имају законску обавезу да брину о родитељима.

Додала је да се, у односу на неке раније године, сада често мења структура станара у зградама, те да стално неки одлазе а нови долазе. Зато се, каже, не могу окривити само комшије што нису приметиле да се нешто чудно дешава.

"Можемо кривити и комшије и те старе људе. Зашто им нисте закуцали? Тамо где сте имали познаника дошао је неко нов – да закуцате и кажете ‘живимо сами’", рекла је Сатарић.

Истиче и да овај случај покреће питање како се нико у комуналним службама које достављају рачуне није запитао зашто се ти рачуни три године не плаћају.

Сандра Перић из Коморе социјалних радника објашњава да човек није "острво за себе", те да свако функционише у неком окружењу.

"Ми смо сви јаки колико су нам јаке социјалне мреже. У томе јесте ‘квака’ и овог случаја и многих других случајева. Комшије су нам некада најближи сродници, који први могу да алармирају да се нешто десило, да нема тих људи", каже Сандра Перић.

Када реагује Центар за социјални рад 

Перићева напомиње да се стари људи, који живе сами, а болесни су или слабо покретни – могу јавити Центру за социјални рад, или то уместо њих може урадити неко други – комшије или полиција, комуналне службе.

Додала је и да социјални радници могу ући у нечију кућу само уколико та особа жели да јој се помогне, или у ситуацији када неко пријави да је безбедност и здравље те особе угрожено.

"Ја бих заиста волела да истакнем грађанску солидарност и обавезу да помогнемо сваком ко нам је близак, нико не треба да остане сам, без обзира на то колико година има", истакла је Сандра Перић.

Саговорнице су сагласне да је искуство са почетка епидемије, када су млади помагали старијима, драгоцено.

"Постоји ризик да због броја старих све чешће буде оваквих ситуација. Наравно да треба превенирати ризике и концентрисати се на међугенерацијску солидарност која је постојала у ванредном стању и пандемији, где је било приметно како су старији били упућени на млађе", каже Перићева, уз образложење да су млађи волонтерски помагали старијима и да су им многи сервиси били доступни.

Управници би могли да помогну

С друге стране, Надежда Сатарић указује на то да је реално стање такво да старе особе често немају адекватан приступ информацијама, те да и не знају коме да се обрате за помоћ.

"Ми сада имамо професионалне управнике зграда. Тамо где они постоје – зар није поштено и коректно да они имају макар надлежност да попишу станаре у самој згради и ставе до знања да су они ту ако им нешто треба, ако имају било какав проблем – ако је здравствени проблем, ако је насиље у питању – да могу њих позвати телефоном, а онда ће они алармирати и Центар за социјални рад, здравствену службу или полицију, или кога већ треба", каже Сатарић.

Додаје да би управник, уколико неко не узима рачуне или дуже време не излази из стана, једном у два месеца могао да позове телефоном и провери шта се дешава.