Како изгледа обука ронилаца Жандармерије на мору и шта је "ефекат мартинија"

За себе кажу да су најпре полицајци, затим жандарми, па тек онда рониоци. Најпрепознатљивији су по потрази за утопљеницима и њиховом вађењу из воде.

Пре почетка сезоне у Србији, искористили су прилику да прођу обуку роњења у Црној Гори. Због чега рониоци Жандармерије вежбају на мору, када Србија нема море?

"Циљ наше обуке овде је да она знања која смо стекли током основне обуке унапредимо тако да цела ронилачка екипа буде оспособљена за извођење роњења на великој дубини. Зашто нам је то важно? Важно нам је зато што у овим контролисаним условима, односно у условима добре видљивости под повећаним парцијалним притиском ваздуха цела ронилачка екипа изводи роњење на дубинама до 60 метара", каже Бојан Шкрбић, заменик командира Ронилачке јединице Жандармерије.

Роњење у свакој води је другачије, али се може поредити једно са другим. Основна разлика између роњења у рекама и језерима у односу на море је, како кажу, у видљивости.

"Нама је битно да у овим условима контролисане видљивости увежбамо све то за шта смо намењени, како би што лакше урадили те задатке у условима слабе видљивости на нашој територији. Сви знамо да је у већини река на нашој територији и језера, видљивост практично нула", додаје Шкрбић.

Дубина до шездесет метара

Најзахтевнији део обуке на мору је роњење до дубине од 60 метара. Рони се у близини острва Мамула, на улазу у Бококоторски залив.

"Ризици на роњењу на већим дубинама заснивају се највише на токсичном деловању гасова, првенствено мислим на азот. Азот је инертан гас којег у нормалном дисању има 79 одсто у ваздуху и нама, кад га дишемо на површини, не представља неки велики проблем. Зароном на већу дубину његов парцијални притисак знатно расте и он на нас делује наркотично", каже Дејан Ђуровић, старији инструктор роњења у јединици.

Рониоцима је позната тзв болест "пијанство великих дубина", са сваким 10. метром осећају токсично деловање азота. Имају успореније реакције и менталне активности, и што дубље иду све више долази до тровања азотом.

"Кад кажемо тровање азотом, не мислимо да смо буквално отровани него то је као пијанство, као да сте попили неколико чашица мартинија, можете негде и наћи да се зове ‘ефекат мартинија”. Сваких 10 метара као једна чашица мартинија. Увежбавањем тога и препознавањем тих ефеката у овој чистој и бистрој води овде на мору ми исправљамо једни друге и гледамо како се ко понаша на већој дубини. Кад будемо ронили у Србији, где је дубина језера већа а видљивост знатно мања – ми то не може да уочимо. На мору пролазимо кондициони роњење, које је јако захтевно и веома нам је битно", истиче Ђуровић. 

Подводна пећина

Од обуке на мору истичу и роњење у подводним пећинама, спелеолошким објектима. Улазак у пећину за њих је једна од најзахтевнијих ствари које пролазе на обуци.

"Захтевно је пошто немамо директан излаз на површину. Спелео-објекат је тако конципиран да захтева мере безбедности појачане на максимум. Ту се гледа и потрошња ваздуха, гледа се и систем комуникације. Нама се често кроз извршење наших ронилачких задатака дешава да ронимо у спелео-објектима. Мере безбедности које овде увежбавамо су кључне када извршавамо наш службени задатак, о њима не размишљамо, него само на подсвесном нивоу", додаје инструктор Ђуровић, који се роњењем бави више од 25 година.

Улазак у јединицу

Бојан Стаменов је у јединицу дошао из Интервентне јединице 92 београдске полиције. Како каже, иако су полицијски послови у питању, потпуно је другачији принцип рада.

"Обука је била тешка и дуга, састојала се из три фазе: Први сегмент обуке је било само роњење, други део обука за управљање моторним чамцима где смо морали у лучком капетанији да полажемо за чамац и добили смо дозволе. Трећи сегмент је била спасилачка обука где смо сви сада цертификовани спасиоци. Ја се никада пре тога нисам бавио роњењем и био је заиста велики изазов да постанем ронилац Жандармерије", каже Стаменов.

Најдуже је трајао први сегмент обуке. Роњење на рекама и роњење у мору су, кажу, два различита појма. Због специфичности самог роњења у рекама, обуку су почели у базену.

"Прва фаза је трајала седам месеци, почев од теорије, упознавања са ронилачком опремом, базенски део. Нисмо могли да изађемо да ронимо на рекама нити шта друго да радимо док не прођемо базенски део и тек када смо постали фамилијарни са опремом онда су нас колеге, инструктори пустили да ронимо у рекама и на тим акваторијима који су нама занимљиви за рад", додаје Стаменов.

Иако Србија нема море, вештине и знања која стекну у Црној Гори, а ту се највише издвајају роњење на дубини до 60 метара и подводна пећина, веома су им важна, како кажу, због самопоуздања, али и због и повезивања са водом, у сваком смислу.