Некима је важније да сниме несрећу него да притрче у помоћ, каква је позиција новинара на терену

Постојала је некада лажна дилема коју су тобоже имали новинари и сниматељи – да ли прво помоћи некоме у несрећи или несрећу сликати, па тек онда помоћи. Прави новинари и људи су знали да ту дилеме нема. Али, дошло је време да се неки питају да ли помоћи или прво на друштвене мреже окачити слике пожара, напада и слично. Невероватно је звучао апел – да прво зову ватрогасце, па онда снимају телефоном пожаре.

Све чешће се саобраћајне несреће, пожари, свађе, туче снимају, уместо да се притрчи у помоћ.

"Морамо сами више емпатије да имамо према онима који све губе а ми треба да будемо одговорни и тај догађај пријавимо, а онда ћемо имати времена да снимамо, сликамо и постављамо на друштвене мреже. Сам пример од пре неколико дана са девојком која је била у стану: ми смо стигли на лице места од момента пријаве у року од пет минута. У тренутку уласка у стан и гашења простора који је горео, она је пала у несвест, да смо каснили свега два минута, врло вероватно је да би тај исход био кобан", каже Милош Мајсторовић, командант Ватрогасно-спасилачке бригаде Београд.

Новинарске екипе снимају све – од земљотреса, поплава, пожара… Готово да нема колеге који није био у прилици да помогне некоме, па чак и као ратни извештач, али тамо важе друга правила.

"Ја сам видео момка, успео сам некако да се довучем до њега, пошто су летели гелери на све стране и да га извучем и да га повезем нашим колима до Призрена да дечко не би искрварио. Снимали смо поплаве, саобраћајне несреће и слично, никада није проблем у снимању у цивилству да човек притрчи да помогне, док је у рату сасвим другачије, ако притрчи може да страда и он и овај који је рањен", каже сниматељ РТС-а Томислав Магочи.

Наш посао је да снимак, прилог, текст стигну до најшире јавности.

"Суштина професионалног новинарства јесте управо у томе да сними, да изговори, да напише, да покаже и укаже на проблем, а да онда они који су задужени да помажу то и чине. Ја знам за ситуације у којима су новинари стварно помагали, и новинари и сниматељи, али то су најчешће чинили пошто би снимили те кадрове, а онда притрчали, почели да помажу у, на пример, гашењу пожара, евакуацији из авиона, на ратишту у коридорима где цивили напуштају ратне зоне и слично", истиче проф. др Веселин Кљајић са Факултета политичких наука у Београду.

Да ли то што неко не притрчи одмах значи одсуство емпатије и да ли интернет, који спаја људе, парадоксално, доводи до отуђења? То је тема за многе социологе и психологе.

Стручњаци кажу – они који снимају уместо да помажу сматрају да тиме себи дају на важности јер први пуштају у етар немили догађај. Шта рећи о онима којима су важни једино лајкови и мноштво прегледа?