Дневник једног пролећа, како се НАТО бомбардовања сећају они који су 1999. били деца
Пре 23 године на данашњи дан бомбардован је Mост слободе у Новом Саду, када је страдало више људи. У Београду, гађана је зграда МУП-а. Како се свега овога сећају они који су били деца 1999. описали су у књизи "Дневник једног пролећа".
Шизеле и смиреле – сирена за ваздушну опасност сећа се скоро па свако дете које је одрастало у тадашњој Југославији пролећа 1999. године. Како су их сирене плашиле, од чега су у склоништима стрепели, а шта их је радовало – они који су били деца током бомбардовања своје успомене сабрали су у својеврсном дневнику, а књигу је приредила Адријана Јевтић.
"Скоро читаву деценију сам се бавила туризмом и сваки пут када би странци посећивали Београд они су ишли на места која су бомбардована овде, затим би се вратили нама и постављали безброј питања везаних за тај период. Тако да смо ми из дана у дан понављали своја сећања и успомене на бомбардовање, и једноставно ми је само синуло: а зашто ја то не бих записала", истиче Адријана.
Идеју је, каже, прво поделила са пријатељима и породицом, а убрзо потом је почела да тражи децу и сакупља њихове приче.
"Тако да сам поделила позив на друштвеним мрежама и онда су људи који су се одушевили идејом ширили све то даље, тако да су до мене долазили потпуно непознати људи који су били заинтересовани да напишу своја сећања", додаје Адријана.
Има, наводи, различитих годишта, најмлађа девојка је имала тада годину и по дана и не сећа се ничега, али имала је два старија брата која су јој препричала догодовштину са њом,па ју је она написала у збирци.
"Имамо и два матуранта од 19 година. Најстарија је Снежана из Чачка, која је тада имала 23 године и која је током целог бомбардовања водила дневник", каже Адријана.
У дневник је стало 78 дана бомбардовања и 109 прича деце из целе Србије.
"Већина прича почиње описом самог почетка бомбардовања, односно вечери 24. марта, и углавном су сви били испред телевизора и гледали су мексичку сапуницу. Међутим, касније имамо причу о вечери када је бомбардован РТС. Ту су нам и приче из Ужица, Ниша и осталих градова", наводи Адријана.
Најпотреснија су сведочанства деце са Косова
Ипак, како објашњава, најпотреснија су сведочанства деце са Косова.
Те приче су, каже, заиста веома тешке, јер су многи од њих морали да напусте свој дом заувек, писали су и о свом прихватању и неприхватању у новој средини.
Адријана је књигу приређивала две године и након свега радосна је јер је успела у својој мисији – да отргне од заборава дечје приче о бомбардовању и осигура да се њихова сећања не забораве.
Коментари