Има ли Србија "челични кишобран", ко су стрелци који бране усеве од града

Приводе се крају обуке за стрелце, док се противградне ракете развозе до радарских центара широм земље и лансирних станица.

Зоран Бабић, начелник Центра за одбрану од града, каже да се код нас у последњих десетак година штета од града процењује на неколико промила.

"Ми нисмо челични кишобран Србије, ми имамо своју ефикасност рада и она је грубо речено двотрећинска. Када се ради о ракетном начину засејавања, ми смо апсолутно у врху са осталим моћним државама које се тиме успешно баве годинама", рекао је Бабић.

Каже да је појава града и штета коју проузрокује, на жалост, саставни део њиховог посла.

"Колико год сте ефикасни у току једног дана и успете на великој територији да испалите огроман број ракета, тамо где су падавине начиниле штету, оне постају медијски интересантне. На територији Србије, на годишњем нивоу, имали смо између један и по и два посто оштећених површина градом. У последњих 10 година смо у средњој вредности од нека три промила пољопривредне површине, која се годишње оштети градом на територији Републике Србије", истакао је Бабић.

Ове године Србија има 21 хиљаду противградних ракета. У просеку свака лансирна станица добија 12 продивградних ракета, с тим да остаје и неколико хиљада у залихама. У овом тренутку активно је 1.250 станица, али се, како истиче Бабић, њихов број годинама смањује услед технолошког унапредђења.

"Два радарска центра смо потпуно аутоматизовали. Од прошле године Фрушка Гора, пре две године Ваљево. У овом тренутку паралелно се аутоматизују Самош и Бајша, где смо поставили 80 аутоматских лансера. Аутоматизација, повећање ватрене моћи сваког лансера, доводи до тога да се смањује број станица", напоменуо је.

Као пример Бабић наводи Радарски центар Ваљево, који је пре 1983. године имао ракете домета до три километра, са 206 лансирних места. Када су уграђени вишестрелни лансери, њихов број је износио 175, а са увођењем аутоматских лансера по пројекту Радарски центар Ваљево сада ради са 99 лансера.

Од почетка аутоматизације, са смањењем броја класичних лансирних станица, број стрелаца мањи је за 800 . Овај посао најчешће ради локално становништво. Председник удружења Бријач из Нове Вароши, Зоран Михајловић каже да стрелци из овог удружења, због ниских прихода још нису потписали уговоре, али ће тај посао обављати и ове године.

"Нисмо потписали због тога, што је надокнада стрелцима 4.000 динара на месечном нивоу и није мењана последњих 15 година. Општина нам излази у сусрет, колико је у могућности. Прво нам је давала по 10.000 динара по сезони по стрелцу, па је пре три - четири године повећала износ на 15.000 динара. Када саберемо оно што добијамо од државе и општине, рачуница каже да радимо за дневницу од 200 динара", каже Михајловић.

Михајловић додаје да је реч о послу на којем се стрелци ангажују сезонски на само шест месеци.

"Посао стрелца подразумева обавезу од јављања три пута током 24 сата и у случају појаве облака мора да буде у приправности, у близини противградне лансирне станице 24 сата, као би могао да дејствује правовремено,", напоменуо је.

Према светским стандардима противградна заштита у Србији је врло добра. Једино је исток земље према Бугарској и Северној Македонији слабије покривен, јер је све мање становника који би радили посао стрелца, а мање је и обрадивих површина.

Ипак овакво стање на терену нема велики утицај на евентуално повећају штете од града у Србији.
Сезона противградне заштите у Србији траје од 15. априла до 15 октобра.