Роми живе у блату, без струје и воде – од државе им је потребно више од "пакетића"

Снимци нехигијенских насеља у којима Роми живе у Србији сведоче о условима недостојним човека у 21. веку.

Једна од становница оваквог насеља Амела Бериша каже да живе без воде, без струје, у блату.

"За струју се никако не сналазимо, за воду нам помаже Општина, шаље нам неки пут цистерну. Пунимо кад можемо, кад су услови да може да уђе, кад не, онда немамо ни воде. Куће су нам од картона, дасака, најлона, свега што може да се искористи да нам буде топлије", наводи Амела.

Њен комшија Вељко Радосављевић каже да су се разболели од хладноће.

"Ми смо се разболели по овим баракама, спавамо, а дува на све стране, хладно је, зима", каже Вељко.

На све стране траже помоћ. Ако се надлежне институције активније не позабаве неформалним насељима, не верују да се нешто битно може променити набоље, каже човек који је спона између своје нације и администрације.

"Општина увек има неки буџет, па не може да одвоји толика средства. Град, знате и сами, доскоро није имао толико новца и увек је било ово по страни и није се ни решавало. Ишло се углавном на причу о школству, неким социјалним давањима и то врло скромним. Видите и сами да су грађани врло незадовољни", каже координатор за Роме на oпштини Чукарица Радисав Минић.

Нада се да ће доћи дан када ће добити одговарајућу помоћ.

"Надам се да ће доћи дан када ћемо и ми доћи на ред, да нам неко изистински помогне, да не буде само пакетић неки, неко замазивање очију", наводи Радисав Минић.

Трајно решење социјални станови и монтажне куће, а до онда...

Очи су им упрте у трајни излаз – социјалне станове и монтажне куће. У међувремену, кажу у Иницијативи А11, радити на побољшавању услова живота Рома тамо где су. За почетак, свакодневно цистерне с водом.

"Да се макар у тим насељима наспе пут. Обезбедити неке агрегате ако није могуће прикључење на електродистрибутивну мрежу, то нарочито имајући у виду и безбедносне разлоге, имали смо неколико врло трагичних случајева где је дошло до пожара, где су чак и деца у насељима страдала управо због тога што су били на нерегуларан начин прикључена на електродистрибутивну мрежу или на неку јавну расвету", истиче Марко Васиљевић из те иницијативе.

Чак и пред бројним Ромима који живе у кући од чврстог материјала у регуларним насељима – низ перипетија, па некада ни они не могу да се прикључе на струју и канализациону мрежу.

"Наши стари нису били довољно писмени и учени, па то нису ни преводили и онда су ту остала  нека имена, за која ми не знамо ни ко су ни шта су и јако је тешко решити, као и сви, ту папирологију", каже координатор за Роме на општини Чукарица.

Први кораци образовање и запошљавање 

Много је проблема, али и могућих решења. Помака има, епидемија је успорила активности, надаље не може бити оправдање, поручује повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић.

"Не можете свуда да радите легализацију насеља, само тамо где постоје услови, или проналажење адекватног смештаја – куповином кућа, доделом неких социјалних станова, помоћ при куповини, али пре свега, да бисте затворили тај зачарани круг сиромаштва, потребни су образовање и запошљавање", поручује Бранкица Јанковић.

Кров над главом, али дугови у руци – прича је многих који су успели да се уселе у социјалне станове. Некима од њих годинама је искључена струја. Подржати их да одржавају простор који користе и радити на успостављању добрих комшијских односа између Рома и других становника, савет је стручњака.

"Добар део њих живи од социјалне помоћи или обављајући неки неформални рад. Трошкови у социјалном становању, трошкови инфостана, закупа, електричне енергије, врло често превазилазе њихове месечне приходе, што значи да људи практично морају да бирају између задовољења основних животних потреба и плаћања рачуна и због тога долази до нагомилавања тих дуговања", објашњава Марко Васиљевић.

Исељавања Рома без проналска алтернативног смештаја 

Не због дуга, већ најчешће због инвестиционих пројеката, Роми се исељавају са одређених локација. Неретко је према њима агресивнији тон у односу на друга принудна исељења, примећују они који бране право на једини дом.

"Прописи гарантују да мора да постоји обавеза проналажења алтернативног смештаја или привременог смештаја. Оно што пракса показује јесте да се ти прописи заобилазе баш самим тим што се они третирају као комунални отпад и што се на тај начин не води рачуна ко живи на том месту одакле се људи исељавају, што се не води рачуна да се ту ради о људима чији је то дом, да ту постоје деца, него се само избацују", каже Ана Крстић из Здружене акције "Кров над главом".

Обратили смо се и Министарству за људска и мањинска права. Али, и недељу дана од писане молбе, одговор нисмо добили.