Живот на салашу је тежак, али га Поповићи никада не би мењали за неко друго место

После Другог светског рата у Војводини је напуштено и порушено на хиљаде салаша. Они који су остали подсећају на прошла времена. Многи су преуређени у туристичке локалитете. Захваљујући марљивим власницима салаши старији од једног века, ипак, опстају и одолевају зубу времена.

Не баш тако давно непрегледну панонску низију красило је на стотине салаша, биле су то праве мале фабрике здраве хране, али услови живота на салашима су у то време били изузетно тешки, без електричне енергије, пута и воде.

Салаше су напуштали млади и одлазили у градове за бољим животом, а на салашима су остајали углавном старији.

Ипак, Момин салаш у близини Банатског Двора још увек одолева и после пуног века постојања

"Овде радимо од јутра до сутра, радимо доста. Чувамо 250 оваца, имамо педесет крава то се намири среди, опет дође време намиривања. У јесен мало је теже, али пролеће када сване онда је лепше", прича Момчило Поповић, салашар.

Каже да је живот тежак, али га не би мењали никада за друго место сем салаша.

На салашу нема поделе послова

Снежана Поповић истиче да код њих нема поделе послова, то значи да ко шта стигне то и ради. Када супруг мора у село она преузимам намиривање и сваки други посао.

"Ако ја случајно имам неки посао напољу, муж ће узети и да скува ручак да среди, никакав то није проблем код нас, то ми увек тако заједнички делимо све послове. Морате волети салаш да би сте живели на салашу. Ја лично волим природу, волим широк простор то мене испуњава, волим животиње, ја сам као дете одгојена на селу, ја сам живела у граду али мени је жеља увек била да се вратим назад у природу", задовољно истиче Поповићева.

Брачни пар Поповић каже да је ипак њихово највеће богатство седморо унучади, а на салашу са њима највише времена проводи унука Јелена.

"Имам осам година идем у други разред основне школе волим највише да се играм на пољу и да будем са животињама", наводи унука.

Мале фабрике и богатство свега

Ипак последњих година ситуација се полако мења на боље, доста старих салаша се обнавља.

Бранислав Лазић, шеф пољочуварске службе "Зрењанин", истиче да су салаши некада били мале фабрике, да су били богатство, то је била и било је свега.

"То је била љубав, то је био живот. Данас салаши се поново враћају, враћају се млади, значи враћамо се у нешто што је било најлепше, што ће бити поново", указује Лазић.

Тако изгледа живот данас на једном банатском салашу, препуном свега баш као некада, а нада је да ће таквих салаша у наредним временима бити још.