За снове ништа није далеко, Дуња сваког дана прелази више од 100 километара да би тренирала

Освојила је већ 42 медаље, а тек је напунила 11 година. На спавање не иде пре поноћи, а ујутру, због школе, устаје у пола седам. Љубав према пливању је, ипак, јача од свега.

"Идем у школу ујутру, тамо се дружим, учим, онда се после вратим кући одмарам, радим домаћи, учим ако имам времена и онда идем на тренинг. Враћам се кући тек око пола 12 и онда спавање и тако свака недеље", каже Дуња.

Живи у Барајеву, а тренира 60 километара даље, у пливачком клубу "Валис" у Ваљеву. Са мамом путује сваки дан, а некад вожња траје скоро колико и тренинг.

Дуња истиче да јој јако тешко пада тај дуг пут и некад у колима спава и када иде и кад се враћа.

Сваки нови успех и медаља мотив је родитељима да, и поред својих обавеза, пронађу снаге и времена да јој омогуће оно што највише воли - пливање.

Дуњина мајка Маја каже да јој пуно пута буде тешко и напорно када седи два сата на паркингу у колима, некад и два пута дневно када су припреме за такмичења.

"То није лако, али просто морате да наставите да се борите јер њен успех зависи и од мене", поручује Маја.

Ове године је први пут учествовала на државном првенству и била је десета. И то је сјајан успех, јер се такмичила са старијом децом.

"То што ја радим мислим да јесте упорност и јако бих желела да постигнем резултате као што је имала Нађа Хигл", наглашава Дуња Петровић.

Њена жеља је да се професионално бави пливањем и да једног дана под заставом Србије заплива у базену на Олимпијским играма.

Свакако би јој у томе помогло када би базен у Великим Црљенима, који јој је најближи, стално имао грејање, па не би морала да троши ни време ни енергију на пут до Ваљева.