Жена често умишља и измишља – зашто да верујемо да није тражила

...јер сам имала девет година, јер ми је био ујак

...јер је био мој отац и мајка то не би преживела

...јер сам се плашила, јер би ме убио

...јер ми нико не би веровао, јер је омиљен у друштву

...јер сам била скрхана, јер сам хтела да заборавим

...јер ме је било срамота

...јер је био инспектор, јер ми је био професор, тренер

...јер је говорио да ме воли

...јер сам успела да побегнем

...јер би моји родитељи умрли од туге, јер би га тата убио

Хаштаг "нисам пријавила" донео је мноштво одговора на питања која као из пушке ка жени испалимо чим се усуди да гласно каже шта је преживела. Зашто је – ћутала, пристала, трпела?

Под најездом храбрости, Твитер су преплавиле жене од којих вероватно многе први пут говоре како су се осећале када су их кињили, додиривали, када су их уходили, напаствовали, када су их тукли, силовали. Многе су тада биле деца.

У улози злостављача, насилника, силоватеља нашао се партнер, али и породични пријатељ, комшија, ујак, теча, деда, па и отац. Јавност је шокирана.

Иако је могуће да има оних који се у свом животу никада нису сусрели са насиљем, о ономе кроз шта жене пролазе се, макар последњих неколико година, често прича. Зашто се онда сада изненађујемо?

"За све људе је страшно сазнање да ми живимо у свету у коме неко може сексуално или физички да злоставља своје дете, унуче, кумче... И разумљиво је када не верују да је неко кога познају способан да учини тако нешто. За нас које пружамо помоћ и подршку је застрашујуће када одрасле особе, чији је задатак да штите децу, не верују деци и њиховим мајкама када такве случајеве пријаве, већ штите онога ко је пријављен", објашњава Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

Кад шамар васпитава 

Алармантно је и то што, пишући о томе да их је парнер злостављао, жене често наводе да његово понашање нису препознале као насиље – било да је реч о "једном шамару", или о психичком малтретирању, ухођењу, претњама, уценама. Оправдање се тражи у љубави.

На то, истиче Мацановић, пресудан утицај имају средина и контекст у коме одрастамо и живимо.

"Ако сте током одрастања гледали како ваш отац туче мајку, јер има право да је васпитава исто као што васпитава децу, онда један шамар за вас неће представљати насиље. Али ако сте одрасли у породици у којој је постојао однос поверења и поштовања међу родитељима и према деци, онда ће и повишен тон и увреда за вас представљати насиље", каже Мацановић.

Да батина није из раја изашла морамо учити децу још од најранијег узраста. Неопходно је да се с њима разговара о томе шта је насиље и да их научимо како да га препознају. Пре свега психичко злостављање и контролу. 

"Ово је посебно битно за младе девојке. У ситуацијама када је партнер претерано љубоморан и посесиван, када он одређује с ким и како ће се она виђати, када је зове небројено пута дневно, када контролише њен телефон и друге преписке, зна све њене шифре и контролише сав новац који имају", истиче правница АЖЦ.

Лакше је пријавити незнанца

Мени то не може да се деси – велика је заблуда у женској глави.

"И када верују да то може да им се деси, углавном се претпоставља да може да им се деси од непознате особе. Таквих случајева је најмање, али делује да их има више јер су то често случајеви који буду пријављени и процесуирани", каже Мацановић.

Иако се претпоставља да је злостављач непозната особа, према ономе што су жене сасуле на Твитеру – често то буде познаник, комшија, колега с посла, шеф.

"Управо хаштаг 'нисам пријавила' показује колика је таман број непријављеног насиља, учињеног од стране познате особе. Када жене то доживе, оне су у шоку, јер не могу да поверују да неко може на такав начин да злоупотреби њихово поверење и однос који имају", рекла је Мацановић.

Жена често умишља и измишља

Чини се да не постоји место за које можемо рећи – жена је овде сигурна. Ипак, и даље им не верујемо. Не верује полиција, не верује породица, не верује особа од поверења. Када пожели да се повери или пријави, извесније је да ће чути да је све умислила, измислила, да је то изазвала својим понашањем, облачењем, него да ће добити подршку и помоћ.

"Људима је тешко да поверују да неко, из чиста мира, може да другој особи нанесе штету или повреду, а да та друга особа ништа није учинила да 'испровоцира' такво понашање те особе. Али и да јесте, ми немамо културу у којој се учи да не можете некога физички повредити, вређати и омаловажавати због тога што та особа има другачији став или мишљење", каже Мацановић.

Иако би породица и пријатељи требало да буду највећа подршка, искуства показују да жене често не могу да рачунају на то.

"Било зато што сматрају да је срамота да жена пријављује супруга, било зато што сматају да је срамота да се жена разводи", објаснила је Мацановић.

Непрофесионални професионалци

У Србији се годишње пријави од 25.000 до 30.000 догађаја насиља у породици и сличних дела. То, истиче Мацановић, ипак показује да већина жртава има поверење у институције.

Међутим, хаштаг "нисам пријавила" показује да је "таман број" велики. Све оне које насиље нису пријавиле – одлучиле су се на то јер нису имале поверење у институције, кажу у Аутономном женском центру.

Парадоксално, рекло би се, будући да већ годинама слушамо да ће држава заштитити жену, а да су полицајци, тужиоци, судије, посебно обучавани за овакве случаје.

"Проблем са обукама у Србији је што су оне често само теoријске, а не практичне, и што обука не обухвата практичне савете и вежбе како се разговара са жртвом насиља, али и са учиниоцем. Други проблем у примени закона је чињеница да немају сви професионалци емпатију према жртвама, а многи су постављени да раде на тим случајевима иако сви у институцији знају да се ради о особама које су и саме насилне, односно заступају свој лични став да је насиље у породици приватна ствар и да већина жена 'лажно' пријављује", каже Мацановић.

Одговорност је, истиче, на онима који институцијама руководе.

"Ако стварно желе да раде свој посао у интересу грађана, треба да санкционишу оне који не раде законито свој посао и да унапреде поступање свих стручњака у оквиру институције којом руководе", поручује правница АЖЦ.

Љага на брак и породицу

На хиљаде болних ситуација и твитова подршке није могло да прође без напада. Жртву оптужују да мрзи мушки род, да учествује у организованој кампањи која има за циљ да баци љагу на институцију брака и породицу.

"Србија је и даље земља у којој традиционалне вредности у оном најгорем, патријархалном облику преовладавају у друштву, и овакви коментари долазе од оних који заступају те вредности. Институција брака у Србији је прописана као равноправна заједница жене и мушкарца, а не као институција у којој се жена сматра власништвом свог супруга и у којој она може да ради само оно што јој супруг дозволи", каже Вања Мацановић.

Да стварно мрзе мушкарце – ове жене, истиче, не би имале проблем да пријаве насиље.

"Жене желе равноправност и поштовање у вези, а не насиље, претње и живот у страху", додаје Мацановић.

Затвор без решетака 

Колико је оних које живе у страху можемо само да претпоставимо. Међу корисницама Твитера, сигурно има оних које нису објавиле пост са својим разлозима за #nisamprijavila. Сигурно има и оних које су тек сада схватиле да су биле жртве.

Колико је широм Србије жена које Твитер не користе – а ћуте, трпе, покушавају да забораве? 

"Ми знамо да је таман број много већи... Али бројеви сами по себи нису битни, колико је битно да жене прочитају исповести других жена, да се повежу и да на тај начин ојачају. Такође је битно да кроз ову размену искустава науче на који начин се насиље пријављује и како да се носе са професионалцима који не знају или не желе да раде свој посао", истиче Мацановић.

Оно на чему ово друштво још много мора да ради јесу, како каже - превенција и препознавање суптилних облика психолошког насиља, који жртве држе у "затвору без решетака".

Да излаз постоји морамо доказати и жени и онима који се над њом иживљавају. За почетак – ако јој кажемо да јој верујемо, насилници неће више бити сигурни у то да ће жена ћутати.

Докле год жена мора да нам се правда зашто није пријавила, насилник ће имати разлог више да безбрижно убија бога у њој.

Мука је само њена. Грех је и наш.