Пут Мичела Џоунса, 5.000 километара пешице до Ирака и 109 кафа до Београда

Интервју са Мичелом Џоунсом на Инстаграм профилу "englandtoasia", на ком скоро свакодневно објављује фотографије  са путовања, почиње тачно у 16 часова.

Времена за губљење нема, посебно кад се свакодневно хода од 30 до 50 километара, и најчешће спава у шатору. Треба организовати ручак, одмор, погледати мапе. У Србији до сада никада није био, и о њој је знао само оно што је видео код наших фудбалера који су играли у Енглеској. Подсећа да је за клуб из Портсмута, чији грб носи на дуксу током путовања, пре 18 година играо миљеник навијача, Дејан Стефановић. Путовање почиње у Лилу, одакле је из Британије стигао возом.

За РТС говори о томе зашто је одлучио да путује за Ирак и како види Србију.

Да ли је ово твоје прво хуманитарно путовање и зашто си се одлучио на такав корак?

- Ово заправо није моје прво добротворно путовање. Мој последњи велики добротворни изазов био је да бициклом пређем 3.500 километара од Портсмута до Волгограда.

Ово радим из два разлога. Први је да испитам границе својих могућности. Прошао сам Европу на бициклу и сада желим да видим да ли могу да је препешачим.

Други мотив, што је још важније, је да прикупим што више новца за добротворну организацију War Child, која помаже деци у земљама погођеним ратом. Желео сам то да урадим већ неко време, али морао сам да будем стрпљив због ковида.

Зашто си одабрао Ирак као крајње одредиште?

- Курдистан сам одабрао као крајњу дестинацију јер сам сматрао да ако могу да препешачим Европу, зашто онда не бих отишао још мало даље и истражио Блиски исток. Такође, није тако тешко добити визу за Курдистан, па зато Ирак.

Колико новца намераваш да прикупиш?

- Коначни циљ је прикупити 10.000 фунти за организацију War Child. Надам се да ћу то постићи ходајући сваки дан између 30 и 40 километара док не стигнем у Ирак. За сада сам на добром путу.

Како проналазиш путеве и планираш руте?

- Планирао сам руту користећи Гугл мапе. Било је једноставно, унесем 'Ирак' и пратим упутства. Ова рута ме је водила кроз Француску, Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Србију, а на путу за Ирак проћи ћу кроз Бугарску и Турску.

Да ли си до сада некада био у Србији?

- Србија је једина земља на мом путовању које нисам раније посетио, тако да нисам имао појма шта да очекујем. Моја главна брига на овом путовању је колико су путеви лаки за ходање.

Био сам изненађен колико су возачи били љубазни према мени. Аутомобили и камиони се померају и дају ми доста простора.

Такође, био сам изненађен колико људи, чак и у малим селима, добро говори енглески. Тако да је било прилично лако комуницирати са људима у продавницама и пекарама.

Да ли си нешто знао о Србији пре доласка?

- О Србији пре доласка овде једино сам знао за српске фудбалере који су играли у Премијершипу, попут Бранислава Ивановића и Немање Матића.

Обојица имају репутацију поштених, вредних и пријатељски настројених људи. Задовољство је видети да је 99 одсто људи које сам упознао у Србији оправдало очекивања да ће бити као и фудбалери које знам. Где год сам до сада био у Србији, дочекан сам са љубазношћу.

Осим људи, оно што сам највише заволео у Србији је храна. Сваки дан посећујем пекаре.

Шта је оно што ти се највише свидело у пекари?

- Јуче сам јео стварно фино пециво. Имао је чоколадни премаз и у средини је био карамел сос, веома укусан.

Да ли све време ходаш или понекад стопираш?

- Ходам 99 одсто времена. Једини пут када не ходам је ако неко стане да ме одвезе. То се до сада дешавало само у Србији.

Нећу стопирати, али ако неко жели да ме поведе низ пут онда ћу то са задовољством прихватити.

Углавном спавам у шатору. Ипак, ако пада киша, потражићу јефтин хостел. Све руте проналазим само помоћу Гугл мапа.

Углавном ходам споредним путевима, али понекад су ме карте одвеле кроз њиве у којима је било доста блата.

После Србије ћу путовати кроз Бугарску, Турску и надам се да ћу у фебруару стићи у Ирак.

Колико километара пређеш дневно и да ли ћеш се из Ирака за Француску вратити пешке?

- У просеку дневно препешачим између 30 и 40 километара. Највише што сам препешачио било је 50 километара, али то сам урадио само једном. Дефинитивно ћу се из Ирака за Британију вратити авионом.

Да ли си до сада наилазио на неке озбиљније потешкоће?

- Срећом, још нисам морао да идем преко озбиљних планина. Али било је неколико тешких периода. У Аустрији су ноћне температуре пале на -4 степена Целзијуса, тако да је спавање у шатору било веома непријатно.

На северу Србије, када сам ушао у земљу, падала је киша без престанка недељу дана, због чега је ходање било веома отежано и уз пуно блата.

Шта за тебе представља ходање?

- За мене је ходање потпуна слобода. Све о чему морам да бринем је да ставим један корак испред другог и да једем пуно хране. То је одличан начин да останете у форми и да видите свет и упознате разне врсте људи. 

Колико је тешко одржати менталну стабилност када толико ходаш? 

- Менталне потешкоће се мењају сваког дана. Неки дани су лаки, други дани су тежи. Ако пролазим кроз лош дан, само морам да наставим да ходам. Ствари ће бити боље. Кад су добри, зајашем талас.

Има ли човек који толико хода слободног времена на путу?

- Сада када су се казаљке вратиле сат уназад, а дани су све краћи, имам све мање слободног времена. Али, када се зауставим у граду на дан или два, лепо је опустити се и истражити. 

Шта после Ирака, да ли планираш још неку овакву авантуру?

- Можда одем бициклом од Енглеске до Катара да бих следеће године гледао Светско првенство у фудбалу.

Мичел Џоунс се нада да у недељу стигне до бугарско-српске границе.