Писак локомотиве који леди крв - породицама "државних непријатеља" голгота загорчала живот

Писак локомотиве и звук воза у покрету од шесте године су ми симбол за смрт, каже 76-годишњи Душан, син Лазара Бабића који је тог новембра 1951. страдао у вагону чије је одредиште био озлоглашени логор.

Писале су сутрадан о томе новине, али комплетна истина о узроцима несреће, тврди, ни данас није позната, а само ми знамо како смо тешко живели и трпели шиканирања као породица државног непријатеља.

"Прво смо протерани из куће у којој смо живели, протерани смо у Лозницу, тамо смо живели у једној бараци. Мењали смо станове, чим газда сазна смо и шта смо, да сам син државног непријатеља, ми смо се на крају морали уселити у једну напуштену бараку која је била неусловна за живот. Касније, у самом предузећу, ја сам једно време као високообразовани човек био распоређен на место портира", каже Лазарев син Душан Бабић.

Душан наводи и да се слична железничка несрећа за коју се сумња да је инсценирана, догодила на истом месту шест месеци раније, у смени истог отправика возова када је страдало више од 30 људи о чему су известиле америчке новине а у својој књизи "Голи оток" описао и Драгослав Михаиловић. После низа година, 2007. одлуком суда, његов отац, Лазар Бабић је рехабилитован.

"Ја сам до те рехабилитације имао страх, чак сам од тог страха и од тих прогона оболео од епилепсије. Човек мора да пређе преко тога. Ја сам се борио, школовао се, чак и магистриао иако сам имао тешке услове, нико ме није школовао", прича Душан Бабић.

Седам деценија после несреће, када је после поноћи на чворишту пруге композиција застала, Душанова жеља је да се сетимо оних који су изгубили живот, осуђени без кривице, путујући у непознато.