Принудно просјачење је уносни бизнис – како га препознати и коме пријавити
"За хлеб, за лекове, за децу", најчешће речи које прати испужена рука постали су готово незаобилазна слика у већини градова у Србији. И светске и домаће организације упозоравају да је просјачење постало уносни бизнис и да иза већине стоји организовани криминал и различите врсте злоупотреба. Христина Пискулидис из организације "Астра" истакла је да је претпоставка да су међу 2.000 деце и одраслих који просе само у Београду и они који су принуђени да на тај начин зарађују новац и прослеђују га неком трећем.
Христина Пискулидис је објаснила за РТС да принуда на просјачење спада у вид трговине људима, у којој је најзаступљенија сексуална експлоатација, на другом месту је принудни рад и на трећем принудно просјачење.
У том случају, у већем броју су жртве деца али, како је навела, има и старијих особа или особа са инвалидитетом, које су на неки начин угрожене и делују као неко коме је потребна социјална помоћ.
Додала је да, према статистици, званично има мало идентификованих жртава принудног просјачења, да је укупан број идентификованих жртава трговине људима прошле године био 57, а претходне 39.
"У тим бројкама, мање од десет одсто су биле жртве принудног просјачења, али ако узмемо да само у Београду има око 2.000 деце и одраслих особа које просе, онда је и претпоставка да је и међу њима и број особа које су принуђене да на тај начин зарађују новац а касније га испоручују неком трећем знатно већи", истакла је Пискулидисова.
Како препознати принудно просјачење
Чињеница је, каже, да је на први поглед тешко препознати ко је из ког разлога на том месту, као и да то спада у прекршајно дело али и да је с друге стране, имајући у виду велики број сиромашних људи, немогуће у потпуности искоренити ту појаву с улица, а не би било ни хумано.
"Као случајни пролазници тешко можемо препознати коме је помоћ заиста потребна. Постоје надлежне институције које би требало тиме да се баве. То су центри за социјални рад, који би заправо требало да имају увид у то ко су деца на улици и ко су деца без родитељског старања, на који начин зарађују за живот, где живе, које су породице социјално угрожене и да ли деца која просе на тај начин доприносе кућном буџету", објашњава Христина Пискулидис.
Такође сматра да би полиција требало интензивније да истражује случајеве који су конкретно на улици.
Као грађани, када уочимо да неко на улици није ту својом вољом требало би то да пријавимо, али ту је, уочава Пискулидисова и оно познато: "није то мој проблем".
Друга ствар је, оцењује, то што већина људи зазире од тога ко су људи којима та деца дају новац, да ли су то неки криминалци који могу и њих да угрозе.
А трећи разлог је, што неки људи желе да прескоче административне компликације у којима би се нашли оног тренутка када то пријаве полицији.
Коме и како пријавити
"Зато је најбезболнија варијанта пријавити случај нама, може телефоном, може мејлом и ти позиви могу да буду потпуно анонимни, на број 011 785 0000, и онда ми као званична организација цертификована за бављење овим проблемом можемо упутити и званичан допис полицији да се одређена локација будније прати", нагласила је Пискулидисова.
Објаснила је да уколико се установи да је дете ту било принудно, онда оно има право на различите видове бесплатне помоћи, као што су психолошка, медицинска, а уколико је укључено у неко кривично дело има право и на правну подршку.
Такође уколико то дете није у систему, сматра да га треба провести кроз институције и оног тренутка када се осети довољно оснаженим обезбедити му сигуран смештај, помоћи у даљем школовању и интеграцији и налажењу посла, а то је процес који траје годинама.
"Имајући у виду наше капацитете који су прилично ограничени ми не можемо да склонимо све те људе с улице, јер би они онда покушали да зарађују на неки други начин, који би био мање видљив и аутоматски би жртве и трговином људима и неким другим криминалом биле у већој потенцијалној опасности", закључила је Христина Пискулидис.
Коментари